Pregled posta

Adresa bloga: https://blog.dnevnik.hr/matejuska

Marketing

Četnikuša

Moj bivši muž je bija potpuno lud čovik. Ali bar nije bija licemjer. Što je meni daleko nepodnošljivija osobina od ludila. Dobro, s vrimenom sam shvatila razliku između pit piće sa takvim tipom i s njim pokušat ozbijno zasnovat obitelj. Razlika je drastična, je l’. Ipak, kad bi se morala ponovo pogrešno udat, opet bi se udala za njega. On je bija tako vjerodostojan u svom ludilu. I uvik mi je sto puta draži nekakvi takvi, iskreni, nepatvoreni luđak, nego neki društveno prihvatljivi malograđanski licemjer. Vjerovatno san i ja neka vrsta luđakinje, čim san se mogla zajubit u luđaka. I šteta šta smo se rastavili, jer su nam se ludila u mnogo čemu podudarala. Naprimjer u vjerskim pitanjima i u potpunoj neopterećenosti nacionalnom pripadnošću. Al’ smo znali bit jako nezgodni u sukobima. Ne, nismo se tukli. Na vrime smo se rastavili.

Sreli smo se tačno na početku rata i bili besramno ravnodušni na sva ratna zbivanja, jer nama se, judi moji, dešavala jubav. A i u Bibliji piše da je jubav najvažnija. Čak i u ratnim uvjetima. Pa dok su drugi strepili pod sirenama opće opasnosti, mi smo se jubili, dogovarali sastanke u mračnom, priplašenom gradu, potpuno nesvjesni neumjesnosti takvog ponašanja. Moglo je propast sto bivših država i rodit se isto toliko novih, nije nas bilo briga, samo da nas puste da se jubimo. Doduše, našoj zanesenosti je pomagala činjenica da naš grad baš i nije bija u ratnoj zoni.

Rat je za nas bija na televiziji, krvarili su Vukovar, Šibenik, Škabrnja, Dubrovnik i mnogi drugi, ali Split je bija nadrealistički miran. Kažen nadrealistički jer sam upravo tako doživljavala činjenicu da je bilo lito i mi smo se po danu kupali, a po noći trčali u skloništa. Nećemo sad cjepidlačit i raspravjat o tome je l’ u Splitu bilo, il’ nije bilo rata. Bilo je uzbuna i sirena, a meni osobno, recimo, od zvuka sirene opće opasnosti otkažu sve vitalne funkcije. Ja to nikako nisam mogla spojit, ni pojmit.

Po danu je Split disa normalno, a po noći si drhturija u nekakvom skloništu, ka u zbrkanoj, nelogičnoj noćnoj mori. Stalno me je proganja osjećaj apsurda ali istovremeno i spoznaja da Split ni u ratu nije sličan drugim, normalnim gradovima, te da je i u ratu najluđi grad na svitu. Ka da su nam dnevni rasporedi bili pisani na sljedeći način: 9h – kava sa ekipom na rivi, 11h – kupanje na Ovčice, 14h – ručak, 16-18h – zaškurit sobu i ubit oko dok padne omara, 20h – večera, 22h – trk u sklonište. Pa ‘aj’ ti to spoji? Teško, čak i nekom sa boljim smislom za ružnu stvarnost od mene.

Upravo toj mojoj urođenoj nesposobnosti snalaženja u realnom vrimenu i prostoru vjerovatno mogu pripisat svoju suludu odluku da se u trenucima srpske agresije na Hrvatsku, dakle u trenucima posvemašnjeg animoziteta (blago rečeno) prema pripadnicima srpske nacionalnosti, odlučin zaposlit ka konobarica u jednom selu nadomak Splita. U selu koje je i u mirnodopskim vrimenima gajilo imidž „ustaškog“. Na moju nesritnu odluku naravno nisu uspila utjecat nikakva upozorenja rodbine i prijatelja, koji su smatrali da ja, ka dite iz mišanog braka, triban u širokom luku zaobilazit takva mista, i pritajit se, i ne disat, bar dok rat ne završi. A ja nisan znala zadržavat disanje i imala san nezgodnu naviku da uvik, i svagdi, intezivno dišem.

Javila san se, dakle, na jedan oglas u kojem su tražili konobaricu, jer radeći takve nekakve neobavezne poslove zadržavala sam svoju slobodu kretanja i napuštanja određene lokacije u momentu kad bi mi došlo. Osjećaj da mogu brzo i bez administrativnih petljancija napustiti posao koji trenutno radim bija mi je neobično važan. A kad imaš takav slobodni stil gibanja, konobarenje je idealni posal. Lova je dobra, prat čaše brzo i učinkovito naučiš u roku odma’, a ako si iole tolerantan i šarmantan gosti te prihvate bez previše pitanja, i to je dakle to. A ja san osim toga volila radit taj posal. I nikad mi nije bilo naporno slušat kasnonoćne ispovijedi pripitih kauboja na šanku.

Bilo je tu nesretnih jubavi, rastavljenih bijesnih očeva, bivših zatvorenika, budućih zatvorenika, dilera i nezaposlenih revolucionara koji su jedva čekali da negdi napokon počne nekakav rat di bi oni mogli pokazat sve šta znaju. Dosta im je bilo prokletoga, neinvetivnog mira, tijekom kojega su njihove prave vrline bile potpuno i nepravedno zanemarene. Lako ti je bit uspješan u školi, i završit fakultet i bit profesor ili pošteni zanatlija, naprimjer, e, al’ ‘aj’ ti brale uzmi pušku, zaurlaj muški i naciljaj pokretnu metu – to ipak ne može svatko.

Ubit čovika, jer si na to primoran, a bo’me i kad nisi.

U svakom slučaju, ja sam dotad već sto puta radila taj posal i nisan vidila nikakvog razloga da ga ne radin i tad. Ok. Dite san iz mišanog braka, a i ime mi je potpuno neusklađeno s povijesnin trenutkom, ali znaš ono, kad nisi ništa kriv, nemaš ni straha. To da će moje neimanje straha bit shvaćeno kao čista drskost i provokacija, e, to san malo posli shvatila. U tom kafiću san dakle upoznala budućeg muža, stanovnika tog malog osebujnog podmosorskog sela, on je naime bija vlasnik dotičnog kafića. U koji su neki demonstrativno prestali ulaziti nakon mog zapošljavanja. Rekli su mu da je zaposlija „četnikušu“.

Obitelj moga bivšeg muža je u prošlome sistemu imala pečat „ustaške“ zato šta mu je otac na jednome piru zapiva par hrvatskih, onako, iz duše, i nisu bile nimalo ustaške, samo se u njihovin refrenima, za ukus bivše vlasti, malo previše puta ponavljala rič Hrvatska.

Hrvatsko ovo, hrvatsko ono, i bidnoga čovika sutradan privelo, oduzelo mu putovnicu i zabranilo mu odlazak iz zemlje. Ka, eto ti sad, kad je toliko voliš, neš ni mrdnit iz nje više. Posljedično tome, moj muž je odrasta stigmatiziran, bija je ustaša kad još nije ni zna šta ta rič znači, ka šta većina i puno odraslijih klinaca ne zna ni danas. Onda je malo naresta i došlo vrime za poć u JNA, iz koje je on biža kad god mu se za to pružila prilika.

Naravno, ondašnje vlasti to su smatrale logičnim ponašanjem jednoga ustaškoga sina, a ne jednostavnom pobunom protiv bilo kakvog zatvaranja iza bilo kakve žice, na šta je moj bivši bija rođenjem alergičan, o kojoj god da se vojsci i uniformi radilo. Ili, šta bi narod reka, živo mu se jebalo i za ustaše i za partizane. Svaki put kad bi pobiga iz bivše JNA, tražija bi ga i privodija jedan te isti lik iz sela. E taj lik ga je privodija i tražija i kad je biža iz domovinskog rata. U stvari, on nije smatra da biži.

Otiša je dobrovoljno u rat, branit Hrvatsku, zato šta mu je bilo dosadno. Završija na neku ćuku, izvršija par herojskih napada, zaključija da u svakom napadu uvik isti idu u prve redove, i uvik isti ostaju iza i čuvaju guzicu, i odlučija da on lipo ide ća. I otiša. Kad je oni revnosni (opet) doša po njega, mrtav ladan je izjavija da se on neće borit za Hrvatsku dok god ga u taj boj ganjaju isti koji su ga ganjali kad je biža iz JNA. Drugi bi bija završija na vojni sud, pretpostavljan, ali za njega su vajda zaključili da nije sav svoj i pustili su ga na miru.

Taj mir mu je potraja sve dok se nije, ničim izazvan, zajubija u mene. E kad se zajubija u mene, onda ga je cilo selo stalo nazivat četnikom. Jer da san ja Srpkinja. A Srbi su napali Hrvatsku. A on petlja sa mnom. I po njihovoj logici, to ide ovako: ako mi je ćaća Srbin, onda san i ja Srpkinja. A ako san Srpkinja, onda san i četnikuša. A ako se jedan ustaša zajubija u mene, onda je i on četnik. Da smo tili malo dublje uć u cilu materiju, možda bi po istoj logici bili otkrili da su moj bivši muž ustaša i moj ćaća četnik u stvari neki rod. Iz čega bi proizašlo da je veza mene, četnikuše, i mog bivšeg muža i bivšeg ustaše, u stvari incestuozna.

To nije bilo jedino šta me je zbunjivalo. Naime, s obziron da san bila u stvari rođenjem, i krštenjem, Hrvatica i katolkinja, povremeno san imala poriv demantirat zloduhe i reć in da nisan Srpkinja. Međutin, onda bi mi se javila pomisao da, ako se branim, to znači da priznajen da je pogrešno bit Srpkinja. Osim toga, ako te natiraju da se braniš, to je ka da priznaješ krivnju. Tako san samo mučala. Ali moj muž nije. Ovaj put su ga zaozbijno iznervirali. Pa je glasno prosvjedova i vika da mu je dosadilo, da je za cilo vrime Juge bija ustaša, i evo, Hrvatska se nije ni stvorila, a već je posta četnik, i da kad će više doć neki sistem u kojom će on bit prihvaćen i pošten građanin.

A tu problemima nije bija kraj. Prava drama je nastala kad me je doveja doma i predstavija svojima. Naime, njegov ćaća, navodni ozloglašeni ustaša, me je primija lipo i judski i odma mi je bija drag. E, al’ njegova mater, čija je cila familija bila u partiji za vrime onoga sistema, oliti „stara komunjara“, kako ju je moj bivši zva, e ona me nije lipo primila. Oću reć, ona me nije tila uopće nikako primit. Pogledala me je stisnutih očiju i rekla: „Ti si četnikuša. A takva neće u moju kuću“.

Ja san je gledala onako blesavo, kako ja to već znan, mislin, ‘aj’ ti sad na to reci bilo šta. Činilo mi se da bi pravi teatar apsurda nasta tek kad bi joj ja recimo odvratila: „Nisan ja četnikuša“. Kako izgovorit takvu rečenicu i ostat ozbiljan? Stajala san nemoćno pred tom starijom ženom, a u njenim očima je blistala čista mržnja. Ja san, naravno, u sebi, zabrazdila u filozofsko kontempliranje o tome kako te može mrzit neko kome nisi napravija ništa u životu, štoviše, neko ko te dotad nije ni vidija, fascinirala me ta količina negativne, bijesne energije koju je isijavala po meni, promatrala san je i ona se pretvarala u lik iz moje priče, pretpostavljam da san tako otupljivala i anestezirala osjećaj poniženja i besmisla koji su me hvatali kao reakcija na cilu situaciju. Situacija u kojoj mi je posta jasan smisao izreke „Ne zna čovik bil’ bi se smija, ili bi plaka“.

Dolazilo mi je da njoj, i ostalima koji su me tako nazivali, objasnin da kol’ko ja znan četnikuša bi bila osoba koja mrtva ladna uzme nož ili bilo koje oružje i ubije čovika dok si reka keks, a ako je Hrvat, ubije ga nekoliko puta. I onda san joj još tila reć da ja doslovno nisan ni mrava zgazila u životu, ni hrvatskog ni srpskog, uvik san pazila kako hodan i preskakala mravlje kolone na koje san nailazila. I, rekla bi joj da san par puta doduše ipak ubila, komarca, ali da me je uvik malo grizla savjest kad bi ga nako pretvorila u krvavu mrlju na bilom zidu. I da je to krajnji domet moje agresije. I tila san joj reć da sve kad bi ja i poludila, i najedanput osjetila nezadrživ poriv da nekoga iz čista mira ubijen, zbog lojalnosti prema roditeljima, ne bi mogla ubit ni Srbina, ni Hrvata. Jer ako bi naprimjer ubila Srbina, to bi onda značilo da više volin mater nego ćaću, i obratno. I da se meni onda ne isplati ubijat nikoga jer bi tako neodlučnu, dok se nećkam, neko vjerovatno ubija mene. Sve san joj to tila reć. Ali san mučala, nekako san imala osjećaj da ne bi uvatila poantu.

Dok smo se ja i moja buduća svekrva dakle tako odmjeravale, krajičkom oka najedanput uhvatim čudnovato kretanje moga muža. Pogledam i vidim ga kako sve male ukrasne jastučiće, sa izvezenom šahovnicom, koje je njegova mama brižljivo poslagala po kauču, okreće naopako. Moj začuđeni pogled su pratili i ostali sudionici mog nesretnog pokušaja ulaska u familiju. Mužev otac, brat i dvoje-troje njegove djece. Moj dragi se nije osvrtao, nego je i dalje pedantno okretao jedan po jedan jastučić. Zaprepaštenu tišinu prekine zbunjeni glas njegove mame: „Sinko, šta to pobogu radiš?“ „Sakrivam šahovnice, majko“, mirno uzvrati l’enfant terrible te obitelji i obaju država. „Ali zašto?!?“, opet će majka. „Pa, znaš da bi ti ove šahovnice mogle iznervirat nevistu...“
Ostalo je povijest.


Post je objavljen 24.10.2009. u 18:43 sati.