Prvo ispeci pa onda reci
Katica se danas baš zbegecala. Ima važan sastanak, fuš doduše al ko još od plače živi, pa je potrebito podcrtati oružje. A to znači da se utegla u jedan od onih kostimića koji žene čuvaju zato da bi se mazohistički naslađivale mišlju kak smo nekad, jelte, baš bile komad. Takozvani bezvremenski modeli, nije važan kroj već da su broj triestišest. A Katica u tak nešt može stat spretnošću koja se dobiva sam ak redovno pozdravljate TsunTze.
Tajna je naravno u znalačkom uvlačenju trbuha. Pošto svi kužite, ne, fiziku onda vam je jasno da je žensko tijelo poput spojene posude. Ak izguraš tekućinu (e baš ne ću reči salo i gotovo) na jednoj strani ode ona na drugu. Tj. gore... I sad, uspjeli ste ući u suknju ,mada ste koji broj veći, al vam sad dugmad na sakoiću nekak čudno stoji i između se vidi boja košulje… Onda vam ne preostane drugo neg da zaključite da raskopčani izgledate bolje, baš onak, ležerno, neuštogljeno...
Cijeloj borbenoj konstrukciji pečat daju cipele u kojima mošte sam stajat ali šta se može , ima na svijetu valjda i gorih stvari. To je dokaz da žene uglavnom vozaju…osim kad se voze same.
Hodajući onak damski po stepenicama, skupljenih koljena, ne zato jer su me tak učili već zato jer drugačije u visokim petama i uskoj suknji ne možeš, skoncentrirana na plitko disanje da mi ne ode rajsfešlus, nisam ni primijetila da iza mene ide tehničar Miško. Kad smo se oboje popeli na zadnji kat reče on:
''Šef'ce svaka čast… sam da vam je glavu odrezat…''
E, majkumumilu, neće dobit slobodno za Božić dok sam ja živa.
PS molim feministkinje da ne popizde.
Post je objavljen 21.10.2009. u 11:59 sati.