Kiša pada, magla je, vrime je, da 'prostite, usrano.
Ne mogu virovati, ali čak mi i fali ona moja dalmatinska bura. Je da se uvuče do kosti, je da sam imala ubilačke namjere svaki put kad puše, bila sam neuračunjiva i svakakva, ali... Fali mi. Fali mi vrime kad je zatvoren Maslenički most. Pa sad vi, dragi moji, mislite o tome što god vam je na volju.
Ovo moslavačko vrime je gore. Nema gušta u tome, nema želje i volje da se nekog upuca, pridavi ili što god bi mi palo na pamet kad je bura. Zatvorena san u kući i oću zraka, ali ne mogu disati, nema arije...
Popodne radim. Nadam se da će barem slučajno zalutati neki gost, a ja ću ga izubijati barem ričima, kad ne smijem tacnom. Ma, ne da ne smijem, nego ne bi bilo pristojno. A mene ljudi znaju kao pristojnu osobu koja svakom samo klima glavom. Mužu, dici, šefu, gostima... klimavac sam svima.
Dakle, molim dragog Boga da mi danas uleti neki slučajni prolaznik na kavu ili pivu, da mi digne živac i da se probudim malo.
Jer, ako se ovako nastavi, a oće jer je tek počelo, ubit će me magle i kiše. Uzet ću godišnji ili bolovanje i otići doli na buru da dođem k sebi jer ovo nikako ne valja.
Fala Bogu što ove gluposti nitko ne čita, samo san se tila isprazniti. Nisan još uspila, ali bolje mi je.
Post je objavljen 12.10.2009. u 10:31 sati.