Da čujem! Koliko vas je pomislilo da je tema „marica“? Ajde, bez srama… Al nije.
Zadnja dva tjedna sam opako preopterećen na poslu. Teško je opisati prave razloge tome. Možda se loše snalazim u trenutnoj situaciji ili me jednostavno posao gazi. Desi mi se jednostavno da nešto iako zapišem, previdim. Tada su na red došli „lapovi“. Imao sam unfal s dva laptopa. Bio sam previše susretljiv i kako to obično biva, nadrapao ko „žuti“. Na kraju što s puno sreće, što s malo moje snalažljivosti i problem je bio riješen ponajprije na moje zadovoljstvo jer nisam morao kupiti jedan laptop koji mi definitivno nije trebao. Strka se nastavila i u ovom tjednu. Ne samo da se strka nastavila nego je tjedan prohujao dok sam trepnuo okom. I već imam osjećaj kako mi treba zimski san.
Gledajući s prozora svoje dvorište uvjerio sam se kako je jesen zaista stigla. Ma kako to čudno bilo, ona je lijepa kao i proljeće. Na svoj način. Boje su prefarbale brežuljke, voćnjake, a zeleni prkos daje još samo crnogorica. Jutarnja magla se vuče kao dim iz lule. Sve je nekako usporeno. Samo mi divljamo sve više i više. Ne usporavamo se s prirodom oko nas. Ne pratimo njen ritam. Mi smo udarili svoj. K vragu i sve! Nisam ni primijetio kada su otišle lastavice. Samo sam uočio jedan dan kako ih nema. Niti pozdrava, niti svečanog preleta preko moga dvorišta. U biti, bilo je svega toga, ali ja nisam bio tu i vidio to. Ja sam negdje nešto radio. Znam, čudno to zvuči. Danas, u doba krize i recesije (kako bi rekao Ante, secesije koja ubija) žaliti se što radiš. Glupo i nepromišljeno. Nije to… Žalim se na silni pritisak oko posla i predugog ostajanja na poslu zbog kojeg propuštamo sitnice koje oblikuju i ispunjavaju naše živote.
Sve se sprema za zimski san. Voćnjak polagano sklapa svoje kapke. Ostala je još jedna jabuka koju treba „srediti“ i onda smo gotovi. Nema više ove sezone. Tako i trava u mom dvorištu. Koliko je volim, toliko je i mrzim. „Ubije“ me redovito. Posebno u travnju i svibnju. Al je treba kositi, čudo jedno. Raste kao da je zagnojena. A nije! Osim ako mi neki susjed nije nariktao pušku pa je bacio par šaka umeta kada smo je sadili. Osim toga, pred jesen mi se potrgala kosilica pa sam i s tim vodio bitke. No koliko god da me ta trava umara fizički, neopisivo je koliko me opušta psihički. Teško mi je u biti kositi kada imam normu jer moram na posao poslije košnje. Svejedno, čak ni onda nisam napet bez obzira na žurbu. Čuda ta trava radi, a da ne ispusti niti jedan dim. Koliko se priroda usporila se po njoj najviše vidi. Kosio sam prije mjesec dana, a nije narasla niti tri centimetra. Ovisno o kiši, možda se desi još jedna košnja, ali nekako sumnjam. Više neće biti toliko toplo. Od sada pa dok ne padne snijeg, opuštati ću se gledajući je. Zaista, ta trava me opušta i kada je kosim, kada je gledam, kada bos hodam po njoj. Koliko god mi je nekada bilo teško pokositi, ne bi je dao ni za kakve milijune. Ona mi pomaže da se usporim koliko god to mogu, da se ne otuđim sasvim od prirode. Dosta je brzine…
Post je objavljen 02.10.2009. u 23:26 sati.