Ove sam godine odlučila kupiti novi bicikl. Moj zadnji bicikl dala sam uji kojemu je tada trebao, a ja ga ionako nisam baš vozila. Tak je on išel na posel, a mene su vozikali okolo. No sad, kad sam odlučila provesti ljeto u Zadru, pala mi je ideja da dovučemo bicikl mog dragog i da ja nabavim svoj i da zajedno pedaliramo do plaže. No, nije sve išlo onak glatko kak smo zamislili.
Prvo sam čekala da sjedne stipendija na račun. Stipendija je očekivano kasnila, iako sam ja već dala sve ispite. Još smo bili u Zagrebu. Išli smo u zvjezdarnicu i u zoološki. Usput smo bacili pogled u dućan s biciklima, no modela koji sam htjela nije bilo. Pa, barem su u zoološkom bile više-manje sve životinje. Naime, u tijeku je preuređenje i nekih životinjica nema u njihovim kavezima. I makar je većina bila vani i lako vidljiva, nismo napravili nikakve dojmljive fotografije jer smo zaboravili fotoaparat doma. Odlična izlika za još jedan posjet ujesen. Možda ove ljetne bebe više neće biti bebe, ali tko zna, možda bude novih, jesenskih beba. I možda tigar bude u svom kavezu.
Zatim smo se ukrcali na bus i došli u sparni, vrući Zadar. Skoro smo krepali dok smo dovukli torbe do stana. Otišli smo u dućan s biciklima, ali je ispalo da nemaju model koji ja želim, ali ga mogu naručiti. I naručili smo. Ali nije bilo garancije da će bic doći prije nego odemo u Rijeku (tj. u roku od tjedan dana).
Mi smo svejedno otišli u Rijeku. Bila sam neodlučna bih li išla ili ne jer smo išli dečkovim prijateljima, koje više-manje znam iz poznanstva, no nikad se nisam družila s njima. Dragi me nagovaral da idem s njim, a meni se ionak nije sviđala ideja da sama budem u Zadru tjedan dana i dosađujem. Zato sam odlučila ići i ispalo je da je ovo bila dobra prilika za upoznati te ljude i doživjeti nekaj novo. U to ime smo u Rijeku išli katamaranom (trajekta nije bilo). Vožnja katamaranom trajala je oko 2.30 sati. Krenuli smo ujutro u 6 iz Novalje (jer nema veze iz Zadra, pa su nas spasili roditelji moga dragog koji su se digli u 5 da nas voze do Novalje). Vožnja je bila interesantna, osobito dio kad smo jahali po valovima gore dolje, nekaj u stilu vožnje po zagorskim cestama (LOL). Još je bilo zanimljivije jer mi je bilo muka i jako mi se spavalo. No, do Rijeke smo stigli i zdravi i suhi. Dečki su nas dočekali (omjer muških i ženskih bil je 5:1, LOL) i otišli smo do stana. Slijedilo je 5 dana kartanja, izležavanja i kupanja. Vratili smo se u Novalju katamaranom, ovaj put puno mirnije, toliko da više nije bilo tak uzbudljivo. Zatim smo ostali još dan-dva na Pagu, kod dragog i vratili se u Zadar. Taman smo dobili poziv da je bic konačno tu.
Tu noć nisam spavala. Još nisam uživo vidla ovaj bicikl, a pratila me iracionalna fobija da bude niski. Uputili smo se u dućan, gazde nema, klinac radi i veli: "A vjerojatno je to ovaj, al to je rezervirano, a ja ne znam za koga, dođite vi kasnije malo... oko 12." Vraćamo se mi oko 12, gazde nema po drugi put. Obraz mi se rumeni- od ljutnje, mom dragom se diže kosa na glavi. Doma odlazimo iznervirani. Moj savjet kod kupnje bicikla: započnite s kupnjom i prije nego nabavite novce. I budite spremni na čekanje. Puno čekanja.
Skoro smo već odustali od kupnje, ali s obzirom da i nismo imali baš puno izbora (s obzirom na ograničeni budžet i izbor prodavaonica) vratili smo se u prijašnji dućan s nadom daćemo ovog puta i jamiti nešto. I alaluja, konačno jesmo. I gazda i prodavač na mjestu, počeli sa servisom, a dragi i ja otišli pola sata na sok. Zapisali su serijski broj na garanciju, ja potpisala i odvezli smo bicikl sa sobom. Sada se bicikl crveni u mojoj sobi i čeka svoju prvu vožnju. Weeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee!
Post je objavljen 06.08.2009. u 15:53 sati.