Drage naše, reda radi recimo cijenjene čitateljice, vaš omiljeni elektronički časopis Morona u novom broju obradovat će vas prilogom za kakavim žudi svaka suvremena žena u periodu recesije. Kao što pogađate, odnosno pogodili biste da kojim slučajem imate bar dvije funkcionalne vijuge na području glave, a da nisu omotane oko viklera, riječ je o uzvišenim vrijednostima, izdignutim iznad banalnosti materijalističkog konzumerizma.
Premda u svojoj neukosti za dotičnog nikad niste čuli, dozvolite da vam predstavimo Nikolausa Harnoncourta, velikog dirigenta, čelista i teoretičara gazbe, koji bi vas sugestivnošću svog novog pristupa mogao pridobiti da na YouTubeu umjesto PussyCatDolls slušate, recimo, Monteverdija, da smo ga uspjeli kontaktirati i dogovoriti suradnju. No, iako je naše poznavanje stranih jezika inače na veoma visokoj razini, ipak je sasvim neobjašnjivo došlo do nepredviđenih spuštanja. Slušalice. Stoga smo, umjesto austrijskog muzikologa, angažirali domaćeg profesionalca, virtuoza zelenih terena, proslavljenog nogometaša Matu Trkala. Njegov nadahnuti prikaz koncerta klasične glazbe, kojem je nazočio u Hrvatskom glazbenom zavodu, pružit će vam sasvim nove uvide u kompleksnu problematiku razumijevanja evropske glazbene baštine:
Pošto sam ja jedna dobra duša, bijo sam se uključijo u tu humanitarnu akciju i skupljao po klubu. I onda pozvali mene organizatori, reko ajd idem se slikat s njima, dobro je za imiđ. I neka dođem u ha-ge-ze, u gunduličevu 6, da će bit sve kulturno i klasićna glazba. Došo ja, mislijo to je nešt novo otvoreno, pa čemo kulturno sjest i pojest uz živu glazbu, pa nek je i malo starija, ono klasika ko mišo kovač, šta fali?
Dođem ja, uveli oni mene unutra, kad nigdje stola ni separeja, samo stolci. I da su bar ko u kinu, pa da se zavališ, nego gadni drveni, sve za našpranjat se. Ajd dobro nek im bude, sjest ču pa poslušat pjevača pa onda idemo na večeru. I priguše oni svjetla, a kad tamo dođe neka nosata žemska s cjevčugom u ruci, baš ono ka cijev od zahoda, samo šta neke dugmiće ima. I počme ona puvat u to. Ajoj majko moja! Sva se uznojila ko snaša na potoku, a ništ nemere, nego sve pišti ka onaj ekspres lonac. Pa jel joj nisu mogli dat prave diple, nego cijev iz staretinarne? Stvarno su u pravu na teveju kad kažu da se premalo daje za kulturu. Nemaju nit za svirala kupit!
I sad mislijo ja vidit će da nemere ništa pošteno odsvirit pa će odustat. Al ni da bi. Puše ona ko mutava. Pa jes ti zdrava u glavi, jadna ne bila, jel ne vidiš da nejde? Mislim si ja. A ona pišti li ga pišti. A svi samo sjede i šute, niko da joj kaže da se prestane mučit. E šta su se ljudi danas obezobrazili, čudo jedno. I onda se ustane sa stolca neki čovac iza nje, pa stane udarat u nešta, ka u klepku od ovaca. Šta si blesav, jel ne vidiš da smo u gradu, gdje tu imaš ovce da ih dozivaš? Al dobro, brzo je shvatio, pa prestao, taj je pametan. A onda meni došlo u glavu da to on samo predstavlja kao da doziva ovce, pošto smo u kazalištu. I sve si mislim – jel da se uspnem gore pa da se i ja predstavim, iz pristojnosti? Al opet niko nije, šta bi ja prvi? Ajd da nazovem trenera da ga pitam. Utipkam ja broj, kaže – nije dostupan, ostavite poruku. Reko – e trener, ja sam ti u ha-ge-ze, aj me nazovi kad budeš u prilici! A bleso neki ispred okreće se pa izbečio oči na me. Šta gledaš, tudume, jel nikad nisi mobitel vidijo? E seljačine zaostale! I takva budala ide u kazalište, e svašta!
I napokon, bogu hvala, žemska odustala od puvanja. Pitam se ja jel gotovo da idemo? Osvrćem se, gledam, al ništa, svi sjede. I dođe onda neki momak s tamburom. Ajde da se i nešto veselo čuje poslje ove tuge i čemera. Kadli sjedne on i mete tamburu među noge. Štaš nogama svirat, čudim se ja. Al neće, nego uze štap, a preko njega žica i počme pilit po tamburi. O majketi nema novca za kulturu a ovaj oće razvalit sviralo! I svi šute, niko da mu ništa kaže, pa neću onda ni ja. Samo ti pili, što prije uništiš to bolje! I pili on, a sve se čuje ko brundanje neko, ko kad međed zađe u jagodnjak. Pa potegne rukom iz sve snage, a ono muče ka krava kad je nagoniš iz djeteline. I onda opet brunda na sitno. Sve si mislim doklen će, kad eto ti one s cjevčugom! On brunda, ona pišti! Sad je već postalo za ne izdržat, sve si mislim da uteknem van, a ne mogu, šta će ljudi reć?
Pa sve sokolim sebe – ajd izdrži, nemere to još dugo trajat.
I završe oni, svi plješču, plješčem i ja od radosti, al sam se prerano obradovao. Ima još!
Ušla tri starca s guslama. Al umjesto na koljeno metu gusle pod labrdu. I počmu ga mjaukat ko mačići kad ih gazda trpa u vreću. Pa škripe ko obita vrata kad vuče promaja. Pa cvile ka prebita paščad. A ja se sjetio svog Žuće kad je pao pod traktor, a strikan ga nije vidio nego prešo preko njega. I uvijek sam se pito kako je onda bilo mojem jadnom Žući? E sad znam kako mu je bilo! O muko moja! Ovo je za poludit!
Ajde izdrži, Mate, još malo pa je kraj! I stali oni, ja skočio da je gotovo. Ali ne! Opet doleti nosata s cjevčugom. I udri oni svi zajedno!
A meni muka došla, znoj mi probio ko da pucam penal poslje drugog produžetka. U glavi mi se manta, al nedam se skršit. Svu snagu volje sam upro. Pa govorim sebi – aj izdrži, Mate, ako izdržiš onda si car! Ako ovo izdržiš, imaćeš pedeset zgoditaka u sezoni, zabićeš četiri gola u idućoj utakmici, dva iz jedanaesterca, dva iz kornera. Ma šta dva, sva četiri iz kornera!
I tako ja nižem sebi u glavi ko brojanicu da molim i kad je napokon došo kraj – nisam ni primijetio. Ostao bi sjedit tamo do sutra da me nisu podigli.
I znate šta vam mogu reć? Odlučio sam otić u prodavaonu cedeja i kupit svu klasićnu glazbu koju zateknem tamo. Isto bi preporučio našoj mladeži da sluša svaki dan po sat-dva. Dobro je to, jača karakter!
U ime uredništva sprdačno vas pozdravlja
Lucy Fair, vaša dopisnica iz Zone sumraka
Post je objavljen 05.06.2009. u 20:03 sati.