E moja bilježnice, ne mogu ti se više jadati jer svoje frustracije i psihičke smetnje držim za sebe dok se eto ne skupe pa razgovaram o njima. Ne stavljam više takve stvari na papir jer dobro znam da nisu logične i da ih ne pišem pri zdravom razumu, pa eto tako nećeš više služiti za frustracije nego nešto drugo, a za šta, trenutačno pojma nemam.
Ovo sam eto počela pisati jer sam bolesna i MORAM mirovati (danas sam si prozore oprala jer ih nisam mogla više gledati zmazane a niti sam mogla mirovati ali o tome pssst, ja mirujem).
Ali u toku dana bi ipak trebala mirovati pa sam tako od dosade počela pisati i na kraju shvatila da je i to napor jer tak dugo nisam ništa pisala da se sva grčim dok napišem tri riječi, a rukopis mi je jednostavno prekrasan... Uporna sam ja pa ću nastaviti :)
Dok slušam laganice na kompiću (nakon što sam živce izgubila na beli i sad ih gubim na cd-u koji preskače!) pokušavam smisliti kaj da radim a da uz to mirujem jer želim što prije ozdraviti da mogu ići van jer sam već 2 i pol tjedna na bolovanju i doma lagano gubim živce jer nisam naviknuta na stalni boravak kod kuće... a niti na jebeno mirovanje itd...
Da ne počnem opet sa frustracijama....
A baš me briga, još kad se sjetim kad ozdravim da opet sve ispočetka jer ću poso garant izgubit zbog tako dugog bolovanja. Moji još misle da ću naučiti lekciju od ove bolesti da se malo primirim ( s time žele reći da više budem doma a manje izlazit van), a lekcija koju sam naučila je: Neću ići van ak mi se ne ide, a uvijek mi se ide pa ću se sredit svaki put kad idem van, a ne da izgledam ko da idem trčat oko jezera. I dok sam vani neću niš drugo pit osim piva i to iz flašice, ili bilo kaj samo da pijem iz flašice da opet ne pokupim tu prokletu boleštinu - mononukleozu koju nazivaju bolest ljubljenja... trebali bi ju nazvat bolest nečistih čaša u kafićima a kad oboliš bolestan si još više jer se ne smiješ ljubit... ma jebeš pravila, nije pošteno od mene ali ja se ljubim, dragi mi dopušta, pa kad će on biti bubani ja ću stalno visiti kod njega i to je to.
Samo me stresovi čekaju kad ozdravim, pa i sad, s posla me zivkaju kad ću doć, sad ih moram ići nazvat da im velim da me neće biti ni slijedeći tjedan. Stvarno mi je žao cura kaj moraju raditi više kad mene nema, a nisam ja kriva kaj ne operu dobro čaše u kafićima.
Najbolje da se zaposlim ko konobarica pa ću sebi i onima s kojim se slažem oprat čaše a ostale ko jebe, nek budu bolesni ko ja sad. Krajnje je vrijeme da idem nazvati na poso pa idem se prisilit...
Javim ti se... zovem i onda zauzeto... grrr
Post je objavljen 27.05.2009. u 18:44 sati.