Dovoljno sam ocajna da napisem post
Ne zanemarite,raspolozenje mi je u padu. Kako i ne bi kad:
-je pre nekoliko dana covek sa bombama usao u vaznu politicku zgradu i pretio da ce sebe i pregovaracki tim odneti u vazduh,a ljudi su okolo setkali i razmilsljali o tome koji broj cipela treba da kupe.
-zemlja nam se raspada,nikada necemo uci u Evropsku uniju,a politicke partije su smejurija.
-neverovatno je vruce,a ja nosim duks u ime svih onih koji zele da se razlikuju
-nedelja je uvece,mladi se provode,sedim i pisem blog koji niko nece procitati
Boze,postajem melodramticna. Ili samo dramaticna,ko ce ga znati. Istina je da u poslednje vreme mnogo razmisljanja,a razmisljanje (nikad) ne donosi nista dobro. Da Tesla nije razmisljao,mi mozda ne bismo imali elektricu struju,ali bar ne bi morao da se nervira zbog Markonijeve kradje i imao bi srecan brak. Naravno,ne poredim ja sebe sa Teslom. Moja razmisljanja nece promeniti svet,samo ce mi pokvariti raspolozenje.Sedim,dakle,za stolom,pijem caj (prvi znak depresije) i buljim u telefon u nadi da ce pametan/duhovit/lep decko da pogresi broj i okrene me. Da ja radim u centrali,pogledala bih koji to luzeri ne dobijaju nijedan telefonski poziv i onda bih namestila da ih neko zove. Nazalost,ljudi u centrali mrze svoj posao i nemaju plemenite teznje. Pitam se koji ce mi djavo telefon kad ni za sta ne sluzi. Zapravo je kontraproduktivan jer me podseca da to da sam nepozeljna. Nekada je zvono mog telefona bio redovan zvuk. Ne znam sta se desilo. Tica,koja me je najvise zvala,jedva da mi se javi na ulici. Srela sam je pre neki dan,bila je sa nekom drugaricom. Poljubile smo se,rekla je da lepo izgledam. Ali...Zar se tako srecu nekadasnje najbolje drugarice? Grozno je kada te od osobe koju si neizmerno voleo razdvaja nevidljivi zid. Nikada mi nece biti jasno zasto neko nekog prestane da voli. Mogu da razumem ono da se decko i devojka posvadjaju i tu bude toliko negativnih osecanja da vise ne mogu da se vidjaju,ali zasto se "raskidi" desavaju i sa prijateljima i to bez posebnog razloga? Mnogo sam razmisljala i dosla sam do zakljucka:
Verovatno sam prestala da joj budem zanimljiva. Nasla je nove prijatelje koji nose bisere i starke i znaju da koriste sivecu masinu.
Divno,ja sam skart. Znate onu robu u prodavnici koja je na snizenju jer je prestala da bude aktuelna? To sam ja. Najgore od svega je sto mislim da ja nikada nikome ne bih mogla tako nesto da uradim. Upoznala sam mnogo novih ljudi,ali Tica je i dalje Tica.
Mislim da je vreme da prestanem da se nadam pozivu. Covek u samoci moze da uradi mnogo korisnih stvari. Mogla bih da pocnem da ucim kineski. Garant postoje oni online kursevi gde vam neka zgodna Kineskinja u minicu objasnjava kako se kaze zdravo ili dobar dan. Ako ne to,onda bih svakako mogla da ucim napamet citate poznatih. Postala bih jedna od onih ljudi koji na sva pitanja odgovaraju-Pa,Marks bi to rekao ovako...
Sranje. Ne radi mi se nista od toga. Zasto nisam genijalac koji ce od vlastite bede da napravi uspeh? Mislim da cu uskoro dobiti toplotni udar ako nastavim da nosim duks.
Cujem zvuk automobila. Ljudi negde idu. Prokletnici. Eto,sad postajem i mizantrop. Najbolje bi bilo da prestanem sa svim ovim i da ja pozovem nekog. Hm... Covek ponekad mora da prevazidje sam sebe.
Post je objavljen 24.05.2009. u 22:26 sati.