Osvanulo prvo jutro Velikog tjedna, a moja mama dreknu s velike avlije "Seko, diš se ajde konje namirit, buka je u štale!" osmijeh na mom licu se razvukao od uha do uha. Lagano otvorim oči i protegnem se, sjednem na rub kreveta i još se jednom protegnem. Ponovno začujem umili glas moje majke "Dobro jel ti misliš izać, davno je svanulo!", de me se mani ženo, pomislim u sebi. Ustanem se i obučem rubinu, sve nekako mi nekako teško ide, pa kosu spletem u kiku i zakačim ornodlom da ne spada. Izađem na avliju i umijem se ladnom bunarskom vodom, odma sam došla k sebi. E proklete bile bećarske noći kad me spopadnu pa ja tamburam... "Faljen Bog, mamo, majka i dida..." pozdravim i produžim u štalu. Teškim, umornim korakom uđem međ konje, pogladim svakog od njih po sapima. Teškom, umornom rukom podignem vile i sijeno te bacim u jasle, a ampere s vodom ne mogu ni nosit. Baš su danas morali biti toliko žedni, promrmljam u bradu. Po završetku mog posla, pođem u veliku avliju na doručak, kruv je taman bio gotov, a kava zamirišala...Dida sjedio pod trešnjom koja je tek procvala, a svojim bijelim cvjetovima pravila optičku varku, pomislio bi da je pao snig. "Ge je dado?!" upitala sam didu. "Otiš'o je obić zob, pa će u Mikanovce skočit po njekog konja." rekao je onako sporo, otežući, kako je samo on znao, "a ti, kad si bećarušo došla kući, ne govori ništa. Nek si došla u cik zore, jesi bar ubrala koju krajcaru?" "Ta dida, zar ti sumnjaš u mene. Da nisu bili općinari ne bih ja ni išla, ali kad mi je Mata rek'o da će biti para, uzela sam primu u ruke i otišla...Dobila sam priko 200 njemačkih maraka. Dat ću to mami danas, nek spremi, trebat će za Uskrs." rekla sam punih usta.
Dida se osmjehnuo i pogledao me "Spremit će to mama, trebat će nam kad tad. A naj tvoj baja otišo jutros u šumu radit, kažu da ih neće biti do subote. Imadu puno posla i nećedu sve stić danas. Pa neka ti preuzmeš njegove poslove, a fala Bogu nema puno sve do sljedećeg utorka. Sad je post i nemrst, Veliki tjedan."
"I da ima puno posla ne bih se bunila, samo da ne moram ja spremat." rekla sam kroz smijeh. U tom trenutku došla je mama i poljubila me u obraz, ohvatila moju kiku i počela ju preplitavat. "Mamo, sinoć sam zaradila 200 njemačkih maraka. Donit ću ti pa ih spremi." rekla sam odlučno. "Ma neka, spremit ćemo ih na sigurno i kad zatrebaju uzet. Kotile se - legle se!" rekla je mama. Kada sam završila s doručkom, spremila sam siniju i otišla u štalu. Konje jednog po jednog izvela van na kupanje, prala sam ih i uglancala, samo su se caklili. Mama je skuvala gorko zelje i u tom je trenutku dado ušao u avliju. Vodio je predivnog vranca, bio je crn kao noć, a umiljatog pogleda. "Seko, vaj je tvoj. Vidi, jel ti se sviđa? Miran je, a kad se jaši kao vatra. Svidjet će ti se! Sjedi odma gore na njega i otjeraj ga do štale." rekao je dada. Moj je dada bio pošten čovjek, nije volio sjedit u birtije ko drugi ljudi. Znao je popit koju čašu vina, ali nikad pretjerat.
Sjela sam na konja a on je poletio poput vile, nosio se visoko kao da će sad poletit. Diva naše štale, Solun su ga zvali. Za ručkom se divanilo o svemu i svačemu, a potljam ručka smo počeli s pečenjem kolača...
Post je objavljen 07.04.2009. u 11:01 sati.