Dugo me ni, ma napisala sam cile romane o Hrvackoj i Ogulinskoj zbilji i bespučim, al ih nis poslala da ih čitate u strahu od blokerske gerile i terora. Kaj niste videli kaj su delali Maksu i Uskim stazam, kaj ću sve zapuščit i Mijetu, i štalu i kuću i dežurat pri svojem bloku, kad će ki gerilac napast kega i izmislet goru i gadniju gnjusobu o kem čoviku? Kaj je to bilo, diverzantski napad, otkud su ti došli, kaj su to normalni građani i seljaki iz oveg kraja? Tuliko mržnje i gnjusobi nigda ni u Ogulinu bilo. Taj se pokret javil nakon kaj se i po gradskem veću nemore više čut normalno pitanje i normalan odgovor. A sve se zašpičilo od kad je naš nezavisni pravednik i jurišnik, počel tobož vadit mast našemu Begu, a za sve je to glasoval dok je bil u poglavarstvu dok je sidil tamo, pa sad tobož skida odgovornost zbog neiskustva-političkeg?
Molim vas lipo, kaj ćemo u takovem strahu, nemirim i provokacijam živet od sad pa na dalje? Priti se svimi, normalnim ljudimi, SDP-eju, liberalim, sada HDZ-eju, Srbimi, Hrvatimi, vjernikim, ateistim, kadi su ti bili do sad, najedamput niki više ne valja kad se pojavila tobož nova politička-nezavisna sila i snaga, za kega su oni do sad delali, sad su ko gladni pauki odjedamput videli da niš ne valja i da sve propada, mislu da to narod ne razumi? E tako, bilo me njih strah i još me je, svi oni ki su uvik skretali normalno i lipo pažnju, da je čovik imal kaj pročitat i naučit od njih više ni slova, ni crne ni bele, a kaj će, tuj ni za fine ljude mista uz takove.
I sama sam mislela odustat od svakega slova i jednu sam noć, dok je Mije gledal nekakov šport, puno tega napisala, ali kad sam Mijeti to pročitala, moj čovik veli meni :
-Janjo moja, srca pravednega, zač se ti tulko sekiraš, zač ti tulko dramiš nad svim tim kaj vidiš da ne valja? Janjo, jagodo moja, pušči to sve k vragu, nemoj nikem niš više tumačit i divanit, vidiš da je sve podivljalo, imamo dost posla, kaj češ po noći opet pisat i virovat da će kemu dojt iz riti do glave.
Srce mi se pretvorilo u čvarak, zabolelo me sve i duša i tilo moje, kud smo neumni došli, kaj smo si naredili, cili nas svit šuta, smije nam se, vlast nas vozi kako god će i kud će, pravo u crnu bezdanu jamu.
-Mije, pušči me, nimam mira, nemorem više durat, moram det ki redak i reč kaj mi je pri duši, pa ako tri čovika i žene razumu kaj divanim morda još niki misli kaj i ja i ti, jedino tuj, na bloku svojemu morem reč kaj mislim ?
-Janjo, delaj kaj ćeš, ja znam da se tebi nemore niš naredit i zabranit, tako si se iz inati stara naučila i čikat i sad riplješ, ti to ni neznaš, sebi delaš zlo!
Znam, tako je, ali sam premučala i nisam tila niš odvrnit…
Ki će se ulovit to kaj je šundrano, kaj je nestalo nigdi u svemir, Bog zna sam kako, vrnit, ki su to ljudi, stranke, nezavisni i zavisni ki to moru popravit, kako, nijedne tvornice, zapuščen narod, samo porezi i uplatnice stižu, plaći više ni, sve su ređe, narod se nemore ličit, i još se za vlast boru nekakovi kaj sami velu da im sad ne paše niki, ni HDZ-ej, ni SDPej, a da su potlje 17. svibnja, sve mogućnosti oprite. Nimaju još ni čovika za gradonačelnika. Neznaju sami kako će med sobum podilit te sve počasti i koristi, a kamo li kako će i kaj će delat?. Sve je rekal, kako nakon tega virovat tim skakavcim da neće pojist našu šenicu do kraja?
Neću nikem divanit kemu dat glas, nikem svitovat niš, nek svi u miru razmislu ako moru kemu će dat svoju privolu da dalje vodi ovo niš nač smo došli!?
E, ali nećemo u miru, počinje kampanja, tuj se neće šparat, trošit će se na sve strane, obećavat, lagat, vozit, slikat, lipit plakati ki kadi stigne i kako stigne. Mislela sam da će snoć u Saboru ki Saborćan predlog dat da se odustane od kampanje i da se kune od stranak denu u proračun, ali ne, za to će bit novac, za taj cirkus nad cirkusim bit će …
Neću pojt nikakove laži i obećanja slušat, ne, ne, idem rajše u Rašić, tamo ću sa stupa od struje ukrast svitlo, zet ću matiku i celu ću noć dekat po brazdam, sijat, sadit, okapat, nagrnjat, bit će mi lagje jerbo ću ništo delat kaj će donest nekakovu korist.
Išla sam danas u FINU, platit od prošleg miseca porez na televiziju, ku je Mije zel još pred 10 godin u Josipdolu i pogled mi prošal na negdašnji park, prvi put nisam mislela o temu da sam se zavitovala da neću tamo pogledat…….
Joooooooooooj, ogolilo mu se sve oko njega ki su to naredili ? Klupa do klupe kaj u kinu, neće moć niki s nikogom ni rič prozborit a da drugi ne čuju, svitla kaj u Parizu ili u sred Merike. Još nam ništo fali u tem parku da se zna za uvik ki je tu nagrdu naredil. Fali nam još na sredini Komesov konj, onaj crveni, lipi, propet u visinu, okrenjen prema Evropi i Sloveniji, na njega triba isklesat našega Tomu R., kako ponosito jaše sa desnum rukum u zraku u koj drži veliku kitu bunike, a sa levum da se drži za srce junačko, s live strane pred konjum neka stoji naš Saborčan Ive sa zobnicum punum jačmena, a sa desne strane neka stoji naš vrli Begonja i nek miluje grive konja Komesoveg.
Tako će buduća pokolenja znat, ka je vladajuća garnitura u ovem našem malem, nekad mirnem i skladnem gradu zauvik šundrala svu različitost, bujnost, sočnost, pjev tičic, klanjanje visokih krošnji različitih stabli i vrsti kad zapuše vitar, bura, tratinčice pod grmićim, žute procvitane maslačke i dišeće plave ljubice, zapetonirala stazice od peska kadi si mogal čut po ruženju pod cipelam da niki giba tudaj, tako da znaju zač tuj rastu samo lipe kratke krošnje iz Firenze, zač je svitlost prejaka, zač su klupe drečeče i zač se čuje samo topot koraki njemih ljudi ki tudaj tobož šetaju…
Nujna, sam, jako sam nujna …..
Ajte bok !
JANJO, 31.ožujka 2009.
Post je objavljen 31.03.2009. u 21:42 sati.