Slomi se
kao što ja slamam se
na vapaj s tvojih usana
u gluho doba noći.
- Ostani - progovaraš,
jedva čujno. Ostajem.
Ne budi kuja. Ostani.
Kamo ćeš!?
Misliš da, iza ugla,
čeka te - nešto posebno?
Izvoli!!
Krila ti dajem da poletiš
iznad ove dvije dimenzije
u kojima živiš,
u kojima izgubljena tražiš
mir u nemiru,
nemir u miru...
... mir... u nemiru.
Vidiš li?!
Samo brojna tjelesa
bauljaju beskrajnim ulicama,
naginjući se za bezbrojne
uglove, traže... pate...
... jer ljudska duša
ne zna za smiraj.
I zato ti letiš...
... a ja ostavljam te samu.
Osjećaš li??
Da zapravo volim te.
Post je objavljen 29.03.2009. u 19:01 sati.