Malo me ima pa me malo nema.Vrijeme leti strašnom brzinom i ponekad mi se čini kao da mi dan nije dovoljno dugačak.Kad nebih morala spavati možda bih onda stigla napraviti sve šta trebam i još pronaći vremena za svoje sitne radosti koje mi hrane dušu.To mi najteže pada.Kao da neprekidno nekud trčim i svejedno ne stižem.Rekli su mi prijatelji da je to zato jer patim od sindroma kontrole.Nebih rekla da je tako.Pokušala sam pustiti da se stvari same riješe i da ja ne brinem o svemu,da pustim da drugi učine nešto.Nije uspjelo.Poslije sam morala dvostruko zapeti da nadoknadim propušteno i neučinjeno.Zanimljivo je to što zapravo nisam neki perfekcionist nego jedino previše toga treba biti učinjeno .No dobro,dosta njorganja.Budem nekako.Moram!Uproteklom razdoblju su se neke stvari izdogađale na pozitivnim pomacima i zbog toga sam neizmjerno zadovoljna.To mi dokazuje da sam ipak sposobna iako se ja ne doživljavam dovoljno.Rezultati se vide.Ide na bolje,a to je u ovim vremenima koja su navodno u banani velika stvar.Nakon svega BRAVO JA!
Post je objavljen 21.03.2009. u 09:58 sati.