LJERMONTOV - Mihail Jurjevič, ruski pjesnik 1814 – 1841. Napisao je puno pjesama, lirski ep»Demoni» i roman « Junak našeg doba». Dobro, a veza s hrvatskim teatrom? Ima direktna i indirektna. Mnogo naših kolega je čitalo njegovu poeziju, ep i roman, a mene veže to što smo Branka zvali Ljermontov. Isto malo, plemenito lice, sitne kosti, isti nos, ista plavkasta kosa, čak i isti žućkast brk, isti romantičan odnos prema životu i svijetu. Sve isto, ko klonirani, ko jednojajčani blizanci. Imam Brankove fotografije i kad god ga se sjetim, a to je često, uzmem njegovu fotografiju i zbirku Ljermontovljevih pjesama na čijoj je naslovnoj stranici slika Ljermontova i samo uzdahnem:»Braća, braća».
NEGROMANCIJA – prizivanje duhova, spiritizam, čarobnjaštvo.
To je ono čime upravo se bavim. Zazivanje duhova prošlosti...Prizivanje duhova nekakve mladosti koja je prošla u hipu ne davši nam vremena da ostarimo i da se konačno smirimo. Neki su se rodili stari, neki su ostarili prebrzo i sad se bave ozbiljnim poslovima, neki, najljepši i najmlađi su umrli, a ja, u gluho doba noći, ogrnut crnim plaštom po kom su posute zvijezde, magična slova i astrolabi, s čarobnjačkim šeširom na glavi, pri drhturavom svjetlu voštanice, vadim iz tajne kese zmajeve zube, nos Turčina, usne Tatarina; prstić ugušenog majke sina, što ga drolja porodi u jarku i pokušavam doseći nekakav viši smisao... Kao da ga ima... Možda je negromancija ono što nas je privelo teatru...Čarobiranje na sceni, pravljenje drugih ljudi od sebe...alkemija spajanja sa dušom drugog čovjeka, drugog lika koji nisi ti... Taj lik je umjetno stvoren i ti od njega stvaraš živog čovjeka posuđujući mu tijelo i dušu. Zar to nije stari san svih alkemičara, Paracelzusa, Nostradamusa, od olova praviti zlato kao što mi od papira želimo praviti ljude...Izmišljati metodu, kamen mudrosti koji će nam omogućiti da se to svaki put desi...praviti homunkulusa – biće slično čovjeku do kojeg se dolazi kemijskim putem – putem metode glume.
Ej, negromanti moji, gdje su vam sad negromancije?
Izgubile se...Nestale u grobljanskim maglama.
Mislili ste ostati u sjećanju???
Što vas je navelo da pomislite da se ljudi ičega sjećaju...?...To što se vi sjećate...?
Ali vi niste ljudi...Vi ste negromanti.
ORGAZAM – po Klaiću od grčkog orgao – jedram, bujam, gorim od žestine, strastveno nastojim, uspaljen sam. Vrhunac seksualnog užitka, slast, pohota; zanos, veliko uzbuđenje, razdraženost, uspaljenost.
Dolazi Mladen jedno jutro na Akademiju...Smije mu se lukava zagorska kljuka i vidim da mu je bilo dobro, jer sam ga sinoć bio ostavio u svojoj sobi sa malom i vražjom Marijom s kojom je hodao već mjesec dana bez šanse da se pohvataju. On je još stanovao kod roditelja, a ona u domu sa još šest cimerica. Vidim smijucka se zadovoljno i drago mi je jer mu je bilo dobro, ali mu se jedna bora na čelu malo iskrivila i vidim da je zabrinut. Pitam ga kako je bilo, a on će:
» Čuj stari dobro ...Ma, kaj dobro, strašno dobro».
« I šta sad ne valja»?
« Niš».
Na pauzi me pozva na stranu. Nije mogao izdržati.
« Stari imam problem. Ono kad si otišel...mam smo se bacili u krevet i sve u redu ide bogovovski, ali ona odjedamput : «Imam orgazam, imam orgazam». I isto kad smo i drugi put spavali u najlepšem trenutku ona opet da ima orgazam. I sad bilo nam je lepo, stvarno lepo, ali se celo jutro spremišljam kaj je orgazam...Nekaj opasno? Ti studiraš te hebene Političke nauke to bi trebal znat».
Rekao sam mu da ja to slučajno znam inače da nema veze s politikom nego sa osjećajima i fiziologijom pa bi mu bolje bilo da upita kakvog psihologa ili medicinara.
« Doktora? Daj nemoj me zajebavat. Reci. Kaj je to neka bolest... nedaj bog triper»?
« Nije – umirio sam ga – Kako vi na Trešnjevci kažete kad ste s ženskom pa se lepo spraznite pa vam je dobro»?
Gledao me je lukavo, nepovjerljivo, umornim okicama:
«Pa kažemo da smo svršili».
«Eto to ti je to».
Poslije su vrlo dugo ozbiljno hodali. Bila je mala, slatka i sva vražja. Gdje je puklo ne znam. Vjerojatno je našao goru...To mu je uvijek polazilo za rukom.
Orgazmičko je ono što me privlači teatru. Glumac traje dok je na sceni i ako u tom trenutku na uspije s publikom stvoriti nekakav orgazmički odnos onda bolje da i nije počinjao. Predstava traje točno onoliko koliko te publika gleda i tad se mora stvoriti odnos. Hebeš teatar bez patosa i orgazma. Sve ono što dolazi poslije predstave...ono kao poslali smo poruku pa nek ljudi kući razmišljaju je nevažno. Ljudi poslije predstave odu na večeru ili piće ili kući gdje imaju druge probleme...Važno je ono orgazmičko što se dešava na sceni. Sve ostalo su priče...Pusta teorija.
Post je objavljen 11.03.2009. u 17:38 sati.