Aj jaj jaj, uljenih se s blogovima... Ali neka, od mog prošlog posta, otišla prehlada, ubili je coldrexi, tak joj i treba, mene je našla zajebavati... Nos je dobro, hvala na pitanju, curi tu i tam, kad zreagira na promjenu sa hladnog na toplo i obrnuto.
Nego, jučer navečer, vozimo se u autu (išli smo u kino nakon sto godina), moja jako draga frendica s nama i melje ko navijena. Doduše stalno je takva, i upravo zato ju volim (yes! konačno netko ko može brbljat više od mene), a ima fraze i izjave, božesačuvaj ne znam od kud ih izvlači, al odvalim na njih. Nazvat ću je Radilica, ko pčelice radilice, iako sam ju mislila nazvati Radoholičara, što ju u doslovnom smislu riječi opisuje, ali mi zvuči pregrubo (mada je zaslužila jer me često ljuti jer ne pazi na sebe).
Moja Radilica je radoholična u doslovnom smislu riječi, radi od 12-16 sati na dan, i tako već 9 godina. Ima svoju firmu, zato toliko radi, i ona je vjerojatno jedna od rijetkih šefica koja kad odradi samo jednu šihtu ima krivnju da premalo radi! Isto tako je jedna od rijetkih koja bi radije puzajući kupajući se u vlastitom znoju radila, nego nazvala neku od zaposlenica da dođu sat vremena ranije na posao.
Uglavnom, jučer smo ju uspjeli izvući iz kuće, krenuli u kino, i moram se pohvaliti da joj ni jednom nisam spomenula da si podhitno mora pronaći bogatog neženju (uf, lažem ko cucak, jesam, kad smo ju vozili doma, na 100 metara od njezine kuće), ali zato sam se trudila ostati prisebna u kinu i ne pokušat ju upoznati s ni jednim frajerom. Nisam ja naporna, i ne treba to nužno biti bogati neženja, može biti i rastavljeni bogati neženja ili ponovoženja. Ne mora biti čak ni bogat, ali ne smije biti ni propalitet da troši njezin teško zarađen novac. Zato kad bolje razmislim: bogati neženja.
Mora se netko brinuti za nju, cijele dane radi, ne izlazi skoro ništa, i kak bude upoznala koga, osim ak smo mi kokoši uporne i naporne, i ubitačne do te mjere da kad jedna od nas ide na dejt, stojimo ko babe poblegle iz Vrapča iz čempresa i nalukvamo se kaj bu se dogodilo.. Da, i toga je bilo, i to ne jedanput, ma ne, nije me sram priznati, tak i tak su svi navikli već na nas. A osim toga, kaj da radimo, prvi put je bilo slučajno. Koka je išla na kavu i čekal ju je dejt s ružom u ruci, a mi na to slučajno nabasale pa smo se skrivale iza ograde i stupova. Drugi put je bila slična situacija, al nije bilo stupova već čempresi. Treći put smo išle s namjerom stajat iza čempresa, i tak... Teško je to ljudi, pređe to u naviku. I naravno, ne smijete odvalit od smijeha jer sve pada u vodu.
A zakej vam ovo sve tipkam? Da mi nađete bogatog neženju, da je simpa, dobar, duhovit (totalni zajebant), da može slušat kak mi babe meljemo (ima nas u društvu...), da nije neki dedek (frendica će 28 uskoro), i naravno da nas se ne prepadne i ne pobegne. I naravno, da je dejt negdi di u blizini ima čempresa, svi ste pozvani na špijunažu!
Post je objavljen 12.01.2009. u 14:45 sati.