naime... sjetih se ovog bloga... kao šta vidite (iako sumnjam da itko to više čita, bit će da sam dosegla njegovu prvotnu funkciju, a ta je bila da pišem za sebe) nije baš da sam redoviti pisac... ali dva puta godišnje... kad me nešto muči i kad trebam nešto izbacit iz sebe posegnem za ovom stranicom...
Naime, iako već imam 23 godine... moram priznat da sam se prvi put našla u ljubavnim "problemima". Jedan bi moj prijatelj rekao da je problem dok ga ti smatrša problemom, a kad to prestaneš raditi, on samo nestane :) Tako sam i ja odlučila da će taj "problem" nestati... Naime, po prvi put u životu sam u vezi... (da dobro ste čuli, imam 23 godine i prvi put sam u vezi) i prošlo je već tri mjeseca... i na početku mi je sve bilo super :) bilo je lijepo, zabavno, zanimljivo... hm :) moram stvarno priznat da sam uživala... prvi put u životu sam uživala s dečkom :D u tom smilslu :P uživala sma ga zvat... čut... pričat... uživala sam ručat s njim, spavat s njim... uživala sam :D sve je bilo jednostavno, nije bilo nikakvih komplikacija... on nije bio ljubomoran :D (iako ja plešem, i imao je šta za vidjet hahahahahahaha), ja nisam bila luđakinja koja svašta zahtjeva... uglavnom, bilo nam je lijepo, nitko nikome nije ništa zamjerao... on me stalno obasipao nekim poklončićima... :D ja njega s brdo pažnje... i on mene... ah, šta da kažem... stvarno nam je bilo lijepo...
a sad... sad ko da je sva čarolija nestala... ko da više ničeg nema...
Događaju mi se čudne i ružne stvari :S neznam... događa mi se to da mi ide na živce... da ga zaboravim... da mi ga se neda nazvat... da mi je dosadan... da mi zvuči patetično... svašta... svašta mi se događa u glavi :S i neznam kako je to moguće... kako je moguće da si jedan dan super s nekim i da je sve savršeno i onda se jednog dana probudiš i shvatiš da ti ta osoba ide na živce??? jesam li ja luda?? jesam li se zavaravala da mi je dobro?? jesam li željela da mi bude dobro?? jesam li stvarno htjela bit u vezi??
neznam!! ja te odgovore neznam, mislila sam da se poznajem malo bolje i da odmah znam što mi odgovara a što ne... ali izgleda da to samo prividno znam :S izgleda na koncu da stvarno ni sami sebe ne poznajemo... a to je strašno...
a on... ne mogu vam opisat koja je to dobra i draga osoba... i znam da je sad jako povrijeđen... i jako tužan... i to me jako boli jer me više boli tuđa patnja nego moja vlastita... jako sam osjetljiva... i stvarno bi mu htjela pružit neku utjehu... ali ne mogu.. neznam kako... neznam koju... on se još nada nekakvom povratku... nada se da ću mu se vratit... ali ja to ne mogu.. ne mogu protiv sebe... to je nemoguće... nikad nisam išla protiv sebe i svojih osjećaja... jako mi je drag... ali nije to ona zaljubljenost... tu mora postojati nešto više... ja ga moram željet zvat... čut... mora mi falit... ako toga nema, nema ničeg! Ako toga nema onda stvarno ništa nema smisla...
sad sama sebi zvučim patetično, a to mrzim, nisam patetik, iako imajte razumijevanja, da se meni to po prvi put dešava, da je to moj prvi prekid u životu... a inače sam slaba kad se odvajam od ljudi...
Pre živa sam... pitanje je hoću li ikad naći tako energičnu, ludu i živu osobu poput mene... mislim da je to glavni razlog... zašto nisam prije bila u vezi i zašto će ova moja veza završit... nedavno sam dobila komentar od prijateljice da nikada u životu nije srela nekog tako živog i energičnog poput mene... i da je to pozitivno jako, ali da moram nać osobu koja to može izdržat i bit u korak samnom... inače mi sve drugo dosadi... u što sam se i sama sad uvjerila... to stvarno je tako... šta reć... nadam se samo da ću jednog dana nać nekog poput mene... da me može pratit u korak i da može samnom izdržat... i da mi ne dosadi :S
Stvarno se nadam da hoću...
Post je objavljen 27.12.2008. u 16:33 sati.