Misliš kao da si svačiji, a zapravo si ničiji, stojiš kao vojnik hrabro, uvijek skladno, nikada bijedno, praviš kameno lice da svi bježe od straha ko psi lutalice, a ti ih brišeš kao olovku stare gumice… Oni razvlače te kao gumu za žvakanje, a sve ti dođe na neko dječje kakanje... Pa opet tvrde nemoj, a ja kroz zid glavom u boj, ali ne za narod svoj, već za čep svoj… Oni nisu svetinja pa bi htjeli da budeš ti, ali to nije cilj moj, ja ne mogu pratit taj kroj, um srce prati, želje više ne… Odsada nema straha, zaboravite srca plaha… Samo vrti prazan kolut, pa u krugu nađi kut… ne ide haaaaaa??? A ti puno toga pitaš se… Pa što je to neki aplauz, zar je to dovoljno za sve ono što ostaviš iza sebe i što upotrijebiš, zar su riječi hvale, dovoljno jake da bi potvrdile uloženu svaku kap znoja… Ma ne zaboravi te prazne riječi hvale, za neke druge anale… tvoja mišljenja su zamazan od tuđih govana, dosta đubra na ulici ima pa su i moja razmišljanja trovana… no sad čistim misli, ne ližem vaš čmar da bi dobio komad sreće na dar… to što možda vi niste a htjeli bi da jeste, pa da ja pratim nečije misli česte i budem barem dio vaše geste… ne želim biti dio tužne priče, i po parku skupljat siće i slušat bio je car čistio je tuđi čmar… ali drugi su mu izabrali dar, popušio je kar…
Post je objavljen 01.12.2008. u 20:14 sati.