Sad kada gledam u nazad...a i nije to malo...više od godinu i pol druženja...nekako mi se čini...
Čini mi se da smo prije puno više nešto radili...no dobro, ima logike, bili smo i pas i ja na početku puta, upoznavali smo se, određivali i učili pravila, družili se kroz igru treninge izlete, trudili se što više vremena provoditi zajedno...
Sada...nekako kao da je taj intenzitet pao...prije sam si želio malo mira, a sada kada je mir došao ne znam se nositi s njime...a i pas je nekako zbunjen...zbunjen je time što je u našim druženjima sve manje novoga, zbunjen je svojim starenjem u kojem mu je sve teže ujutro dići guzicu i u pet ujutro se glupirati s gazdom...uz to sada i mrak rano padne pa smo u našim šetnjama ograničeni samo na više manje iste osvijetljene lokacije (osim vikendima kada svi skupa zajedno negdje šibamo).
Prvo sam se nekako čudno zabrinuo...bit će zbog toga što nisam razmišljao o tome kako se postaviti u tom koraku puta prema vječnosti...čak mislim da sam dobrim dijelom svoj nemir zbog jedne sasvim prirodne i kronološki slijedne pojave prenio na malog i sada ne više toliko ludog psa.
Pustio sam sada par dana...samo laganini...lagani trening više baziran na trikovima i igri nego na nekoj ušiljenoj poslušnosti...puno više igre sa psima (nakon našeg treninga kao nagrada za lijepi rad)...ubacit ću sada i neke nagradice u situacijama gdje novoobojeni ustaljeni ritmovi dobivaju novi izgled...
A opet...moram biti oprezan...pubertet je još tu, na izmaku...pa neki dan je pas progutao igračku i zaboravio svoje ime i zaboravio da sam ipak tu ja taj kojeg treba slijediti (čisto šteneče ponašanje)...a onda odmah drugi dan pas se ne želi igrati s nikime osim sa mnom i samo veselo fiksira u mene očekujući novi zadatak...
Koliko got želio da pas bude okrenut na mene i koliko got sam truda uložio u to...opet, nekako mi se srce stegne kada vidim da pas više nije onaj luđo zaigrani...kada vidim da polako stari i da je sve ozbiljniji...
Ah mi ljudi...nikada nismo zadovoljni...zapravo najnezadovoljniji sam sobom, greškama koje sam radio dok nisam znao kako...zbog svog početnog nedovoljnog znanja uokvirio sam psa u ponašanja koja sam smatrao primjerenima...trebao sam u te okvire uključiti malo više pseće osobnosti...nije da nisam, ali možda sam trebao više...a opet možda, možda sam ja samo jedan neshvaćeni perfekcionist...
Ma...samo se moram malo priviknuti i ustabiliti situaciju...uživati u onome što je iza nas i svakako uživati u svemu onome što nas još čeka...
Danas trening u klubu....jipppiiii...
Post je objavljen 15.10.2008. u 07:58 sati.