skužijo sam...
da da da... volim ga... već davnih dana, aha...
Davao mi je vjeru u život... Snagu...
Bio je moja moć, moja hrabrost... Ljubav...
Najbolji prijatelj... Osoba o povjerenja...Moja podrška...
Sreća...
Moj razlog da nastavim dalje... Onda, kad je bilo toliko teško... jedva izdržljivo...
Moja pomoć... Moje sve.
Sve dok nije došao Kuta, mali moj precakani...
Al viš ne mogu imat obadvojcu...
Moram neš sjebat...
Al moram... I zbog malog malog razlogčića... moja najbolji prijatelj me želi zaboravit...
Koji su razlogčići: nisam htjela poslušat savjet da se ne tučem, i nisam mu vjerovala da me voli...
isssssss...
ima ih još nekih samo zbog drugih ljudi..
ne želi mi dat šansu...
kriva sam, uvijek za sve...
al dobro je... neka... ja učim na greškama... ali očito još nisam dovoljno naučila...
al kako kaže moja profka iz vjeronauka: "ne možeš sve odmah naučit, učit ćeš kroz život"
tak nekak...
ja bi da mi oprosti, da me shvati, da mi i dalje bude najfrend...
Ali neće. Al ja ću ga čekat... Pa makar do kraja života...
Umrjet ću za njega...Sve ću napravit...
Jer sam ga previše zavoljela i neću pustit da tak završi...
idem sad...
volim vas sve...
Domagoju šaljem veliku pusu....Sreća moja!!
Post je objavljen 04.10.2008. u 20:03 sati.