Marketing
Deer - jednina, deer - množina
Pozdrav, Zemljani.
Si morete zamisliti da vam se lastavica zaleti u glavu? Ni ja nisam mogla zamisliti. Do neki dan. Od onda više ne moram zamišljati. Bila sam kod bake i prala prozore KADLI je, nakon otvaranja duplog starinskog prozora, doletela lastavičica u prostoriju i zaletela mi se u head. Nakon što se svojim nožicama odgurnula od moje glave, odletjela je bez pozdrava, a ja sam u šoku vrisnula točno dva puta. Ne oko, ne nos, nego dva puta. Vris, vris. Za vrijeme (ili između) vriskova sam čučnula i suza mi je od šoka kanula. Dvije. Iz svakog oka po jedan mlazić. Ja se rasplačem dok se splašim. Dok me nekaj ili neko splaši. Al onak, splaši. Dok se ne nadaš nečemu i brzo je i onak, vrisneš i sve i čučneš si od straha i sve to, onda. Jedino se nisam popiškila od straha. Da se jesam, ne znam kolko bi se to dugo prepričavalo po selu. Nesmem si ni zamisliti.
Druga stvar.
Nek mi se jave svi koji još nisu prešli tridesetu godinu života, a imaju bijelu, ponavljam, BIJELU obrvu.
Da, nisam ni mislila da ima nekoga takvoga.
Osim mene. Ja sam ta. Imam, ljudi moji, pravu, živu, zdravu, bijelu obrvu. Jednu. Ne cijelu, ne ne ne. Samo jednu .. hm.. dlaku obrvnu. Kak se to veli? Vlas? Dlaka? Hair? Nešto. Osim tu i tam koje sijede kose (to ide uz posel) koje su se počele pojavljivati, sad me i ta bijela obrva našla. Pa gdi je tomu kraj. Još si bum našla i stidljivu dlačicu kak je pobijelila. Mislim da je to od zračenja. Od čega bi drugoga bilo?
Ove godine su se štrige nekak namnožile ko da su se preveč sa zečevima družile. Ne sviđa mi se to. Poštanski sandučić je vrvio (super mi je ta riječ) spomenutim nemanima. A ko je opće njih zmislil, da mi je znati? Mislim, get real, kaj im to z guzice strši van? Nekakve rašlje. Ko da vodu traže. Ili naftu. Mislim, ajde da su im na glavi, ko ticala ili ko onom kaj leti, kak se zove.. hrušt. Da si lovi nekaj s tim ili razbije koji orah. Ali neeee. One imaju na stražnjici svojoj ta nekakva kliješta. Daj si zamislite da žene imaju to na ritici! Pa kak bi nas dragi naši dragani spenkali (nije da mene neko spenka, ili da, ne-daj-blože, uživam u tome, noooo kaj vam je..) pitam ja vas? Hopa cupa, tres bum po prdari, a kad tamo cap-cap-cap i odu prstići. Nema, jebga, štas diro. Ne bi to bilo dobro, velim vam ja. Ali, mislim da su mužjaci štrigari našli način za dir po guz jerbo su se nešto namnožili ko gljivice među neopranim nogama u vlažnim čarapama. Sto mu usaftanih nožnih prstiju, to je ogavan prizor. Te gljive. Ne volim gljive. Volim juhu od gljiva i umake i okus, ali gljivu ne volim pa da je četrnaest puta fina. Aha, da. Nasprejala sam sandučić nekim sredstvom protiv kukaca. Djelovalo je nekoliko minuta. Nakon toga su se štrige opet pojavile. Fuj su. Jel to istina da ti ulaze u uho i probuše bubnjić? Tak se priča u mojem selu. Ali mene jedno zanima.. jel se te štrige, nakon što uđu u uho, jel se one mogu okrenuti? Budući da imaju na guzici te nešto čime to nešto nekako cap cap, kak guzicu okrenu prema bubnjiću? Ili hodaju u rikverc možda?
Ne znam. To mi je misterij već godinama.
Uz priču o štrigama koje imaju rašlje na guzici, sjetih se one basne o tenku i žabi.. vele da je to vic, ali meni zvuči prestvarno da bi bilo istinito.
Ruga se tenk žabi
Tenk: "Kak si ružna žabo jedna, ljigava i krastava.."
Žaba: "Bolje i to nego da imam kurac na čelu."
Idem spavat. Sutra brojimo udžbenike. Jej. Jako uzbudljivo.
Ne volim miris starih, korištenih ili ustajalih knjiga. Odma me ruke počnu svrbiti i bla. Kaj se jednostavno sve te knjige i radne i sve ne recikliraju i bok. Nego sad ja moram pipati i brojiti te udžbenike.. Ko zna kaj su djeca s tim delala sve.. Kolko si djece ne pere ruke posle obavljanja nužde, a idu pipkat te jadne knjigice, juuuuuu.. jako puno. Ni odrasli to ne delaju, a kamoli dječica. Ja da. A vi? No, oni si obrišu čmar i onda si ne operu ruke i idu se KAO učiti, a zapravo traže slikice koje bi mogli ukrasiti rogovima i brkovima i peniševima na čelu. I sad ja to moram dodirivati i brojiti i kajaznam kaj. Bljak. Možda si zemem rukavice kakve. Ko Josipa L. Ona je kul. Uvijek ima rukavice i to je u redu. Kaj se mora zamarati s tuđim izlučevinama, ne mora.
Laku noć, my deer (u množini)
Post je objavljen 14.07.2008. u 08:39 sati.