VODJA
Braco i drugovi,slusao sam sve govore,pa vas molim da i vi mene cujete.Svi nam dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju.Na ovoj prljusi i kamenu nije moglo radjati ni kad su bile kisne godine,a kamo li na ovakvu susu,kakvu valjda niko nikad nije zapamtio.
Dokle cemo se mi ovako sastajati i naprazno razgovarati?Stoka nam polipsa bez `rane, a jos malo pa ce nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama.Mi moramo izabrati drugi nacin,bolji i pametniji.Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj,pa da se krenemo u beli svet traziti bolju i plodniju zemlju,jer se ovako ne moze ziveti.
Tako je govorio nekad,na nekom zboru,iznemoglim glasom jedan od stanovnika nekog neplodnog kraja.GDE JE I KAD JE OVO BILO,TO SE,MISLIM,NE TICE NI VAS,NI MENE.GLAVNO JE DA VI MENI VERUJETE DA JE TO BILO NEGDE I NEKAD U NEKOM KRAJU,A TO JE DOSTA.ONO,
DODUSE,NEKAD SAM DRZAO DA SAM CELU OVU STVAR JA SAM ODNEKUD IZMISLIO,ALI MALO-POMALO,OSLOBODIH SE TE STRASNE ZABLUDE I SAD TVRDO VERUJEM DA JE SVE OVO STO CU SAD PRICATI BILO I MORALO BITI NEGDE I NEKAD,I DA JA TO NIKAD I NI NA KOJI NACIN NISAM NI MOGAO IZMISLITI.
SLUSAOCI,bleda,ispijena lica,tupa,mutna,gotovo besvesna pogleda,sa rukama pod pojasom,KAO DA OZIVESE NA OVE MUDRE RECI.SVAKI JE SEBE VEC ZAMISLJAO U KAKVOM CAROBNOM,
RAJSKOM PREDELU,GDE SE MUCAN I TRUDAN RAD PLACA OBILNOM ZETVOM.
TAKO JE,TAKO JE!-zasustase iznemogli glasovi sa sviju strana.
JE LI BLIIIZUUU?-cu se razvucen sapat iz jednog ugla.
Braco!-otpoce opet jedan govoriti malo jacim glasom.-MI MORAMO ODMAH POSLUSATI OVAJ PREDLOG,JER OVAKO SE VISE NE MOZE.Radili mi i mucili smo se,pa sve uzalud.Odvajali smo i od usta svojih te sejali,ali naidju buice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti,i ostane go kamen.Hocemo li mi vecito ovde ostati i raditi od jutra do mraka pa opet biti gladni i zedni,goli i bosi?Moramo poci i potraziti bolju,plodniju zemlju gde ce nam se mucan trud nagradjivati bogatim plodom.
DA PODJEMO,ODMAH DA PODJEMO,JER SE OVDE ZIVETI NE MOZE!-zasusta sapat,i MASA PODJE NEKUD,NE MISLECI KUDA.
STANITE BRACO,KUDA CETE?-i opet ce onaj prvi govornik.-Moramo ici,ali se tako ne moze.MI MORAMO ZNATI KUDA IDEMO,inace mozemo propasti gore,`mesto da se spasemo.JA PREDLAZEM DA IZABEREMO VODJU,KOGA SVI MORAMO SLUSATI I KOJI CE NAS VODITI PRAVIM,NAJBOLJIM I NAJPRECIM PUTEM.
Da izaberemo,odmah da izaberemo!-cu se sa sviju strana.
Sad tek nastade prepirka,pravi haos.Svaki govori i niko nikoga niti slusa,niti moze cuti.Zatim se pocese odvajati u grupice:svaka suska nesto za se,pa i grupice prskose i uzese za ruke sve dva i dva,te jedan drugom govori i dokazuje,vuce jedan drugoga za rukave i mece ruku na usta.Opet se sastanu svi,i opet svi govore.
BRACO!-istice se odjednom jedan jaci glas i nadmasi ostale promukle,tupe glasove.-MI OVAKO NE MOZEMO NISTA UCINITI.SVI GOVORIMO I NIKO NIKOG NE SLUSA.BIRAMO VODJU!PA KOGA BI TO IZMEDJU NAS I MOGLI IZABRATI?KO JE IZMEDJU NAS PUTOVAO DA ZNA PUTOVE?Mi
svi dobro znamo,i ja prvi se ne bih smeo sa svojom decom poveriti ni jednome ovde na ovom zboru.NEGO,KAZITE VI MENI KOJI POZNAJE ONOGA PUTNIKA TAMO,STO JOS OD JUTROS SEDI U HLADU KRAJ PUTA?
Nastade tisina,svi se okretose nepoznatome i uzese ga meriti od glave do pete.
COVEK ONAJ,SREDNJIH GODINA,MRKA LICA,KOJI SE GOTOVO I NE VIDI OD DUGE KOSE I BRADE,SEDI,CUTI KAO I DOTLE,I NEKAKO ZAMISLJENO LUPKA DEBELIM STAPOM PO ZEMLJI.
Juce sam ja video ovog istog coveka sa jednim deckom.Uhvatili se za ruke i idu ulicom.Sinoc onaj decko otisao nekud kroza selo,a ovaj sam ostao.
Ostavi,brate,on je putnik,izdaleka,CIM GA NIKO OD NAS NE ZNA,TE SIGURNO ZNA DOBRO NAJPRECI I NAJBOLJI PUT DA NAS POVEDE.Kako ga ja cenim,izgleda da je vrlo pametan covek,
jer neprestano cuti i misli.Drugi bi se,brzoplet,vec deset puta do sada umesao medju nas,ili poceo ma s kim razgovor,A ON TOLIKO VREMENA SEDI SAM SAMCIT I SAMO CUTI.
Dabogme,cuti covek i misli nesto.To ne moze biti druge,nego je vrlo pametan-zakljucise i ostali-pa uzese i opet zagledati stranca,I SVAKI NA NJEMU I NJEGOVU IZGLEDU OTKRI PONEKU SJAJNU OSOBINU,PONEKI DOKAZ NJEGOVE NEOBICNO JAKE PAMETI.
Ne provede se mnogo razgovora,i svi se saglasise da bi najbolje bilo da umole ovog putnika,koga im je,kako vele,sam Bog poslao da ih povede u svet da traze bolji kraj i plodniju zemlju,da im bude vodja,a oni da ga bezuslovno slusaju i pokoravaju mu se.
IZABRASE IZ SVOJE SREDINE DESETORICU koji ce otici strancu,te mu izneti pobude zbora i svoje bedne prilike,I UMOLITI GA DA SE PRIMI ZA VODJU.
Otidose ona desetorica,poklonise se smerno pred mudrim strancem,i jedan od njih uze govoriti o neplodnom zemljistu njihova kraja,o susnim godinama,o bednom stanju u kome se nalaze,i zavrsi ovako:
To nas nagoni da ostavimo svoj kraj i svoje kuce,pa da podjemo u svet traziti bolji zavicaj.I bas sad kad padosmo na tako srecnu misao,KAO DA SE I BOG SMILOVA NA NAS,TE NAM POSLA TEBE,
MUDRI I VRLI STRANCE,DA NAS POVEDES I SPASIS BEDE.MI TE U IME SVIH STANOVNIKA MOLIMO DA NAM BUDES VODJA,PA KUD GOD TI,MI ZA TOBOM.Ti znas putove,ti si svakako i rodjen u srecnijem i boljem zavicaju.Mi cemo te slusati i pokoravati se svakoj naredbi tvojoj.Hoces li,mudri strance,pristati da spases tolike duse od propasti,hoces li nam biti vodja?
MUDRI STRANAC ZA SVE VREME TOG DIRLJIVOG GOVORA NE PODIZE NI GLAVU.Ostade do kraja u istom polozaju kako ga i zatekose:OBORIO GLAVU,NAMRSTEN,CUTI,LUPKA BATINOM PO ZEMLJI I-MISLI.Kad se govor zavrsi,on,ne menjajuci polozaj,kratko i lagano procedi kroz zube:
Hocu!
Mozemo li,dakle,poci sa tobom traziti bolji kraj?
MOZETE!-produzi mudri stranac ne dizuci glave.
SAD NASTA ODUSEVLJENJE i izjave zahvalnosti,ali na to mudrac ne rece ni reci.
Saopstise zboru srecan uspeh,dodajuci kako tek sad vide kakva velika pamet lezi u tom coveku.
NIJE SE NI MAKAO S MESTA,NITI GLAVE PODIZE BAR DA VIDI KO MU GOVORI.SAMO CUTI I MISLI:NA SVE NASE GOVORE I ZAHVALNOSTI SVEGA JE DVE RECI PROGOVORIO.
PRAVI MUDRAC!RETKA PAMET!-povikase veselo sa sviju strana,tvrdeci kako ga je sam Bog kao andjela s neba poslao da ih spase.Svaki bejase tvrdo uveren u uspeh pored takvog vodje,da ga nista na svetu ne bi moglo razuveriti.
I tako na zboru bi sad utvrdjeno da se krenu jos sutra zorom.
Sutradan se iskupi sve sto imase odvaznosti da podje na daleki put.VISE OD DVE STOTINE PORODICA PODJE NA URECENO MESTO,a malo ih je jos i ostalo da cuvaju staro ognjiste.
TUZNO JE POGLEDATI MASU BEDNOG STANOVNISTVA,KOJE LJUTA NEVOLJA NAGONI DA NAPUSTI KRAJ U KOME SU SE RODILI I U KOME SU GROBOVI PREDAKA NJIHOVIH.Lica njihova kostunjava,iznemogla,suncem opaljena:patnja je dugim nizom mucnih godina ostavljala traga na njima i izrazu dala sliku bede i gorkog ocajanja.Ali se u ovom trenutku u njihovim ocima ogledase prvi zracak nade,ali i tuge za zavicajem.Ponekom starcu se slila suza niz smezurano lice,
uzdize ocajno,vrti glavom s puno neke slutnje,i radije bi ostao da priceka jos koji dan,pa da i on ostavi kosti u tom krsu,nego li da trazi bolji zavicaj:mnoge od zena glasno naricu i oprastaju se sa umrlima,kojima grobove ostavljaju:ljudi se otimaju da se i sami ne bi raznezili i vicu:"Dobro,hocete li da i dalje gladujemo u ovom prokletom kraju i da zivimo po ovim udzericama?"A i oni bi sami cisto hteli da ceo taj prokleti kraj i one bedne kucice ponesu,da se moze kako,sobom.
GRAJA I GALAMA KAO I U SVAKOJ MASI.UZNEMIRENI I LJUDI I ZENE,A I DECA STO IH MAJKE NOSE NA LEDJIMA,U LJULJKAMA,UDARILA U CIKU:UZNEMIRILA SE NEKAKO CAK I STOKA.Stoke malo i imaju,ali,tek,tu je poneka kravica,poneko mrsavo,cupavo kljuse s velikom glavom i debelim nogama,na koga su natovarili vazda nekih ponjava,torbi,ili po dve vrece preko samara,pa se siroto povodi pod teretom,a opet se drzi u sili,pa zarze pokadsto:NEKI,OPET,
NATOVARILI MAGARE:DECURLIJA VUKU PSE O LANCIMA.Tu je,dakle razgovor,vika,psovka,
kuknjava,plac,lavez,rzanje,pa cak je i jedan magarac dva-triput njaknuo,ALI VODJA NI RECI DA PROGOVORI,KAO DA GA SE CELA TA MASA I VREVA NISTA NE TICE.PRAVI MUDRAC!
ON JEDNAKO SEDI OBORENE GLAVE,CUTI I MISLI,i ako tek pljucne ponekad,to mu je sve.Ali mu je bas zbog takvog drzanja popularnost narasla tako,da je svako bio u stanju skociti,sto kazu,za njim i u vatru i u vodu.Medju mnogima mogao se cuti otprilike ovakav razgovor:
More,srecni smo te naidjosmo na ovak`a coveka,a da smo bez njega posli,ne dao Bog,zlo i naopako,propali bismo!To je pamet,moj brate!Samo cuti,reci jos nije progovorio!-reci ce jedan,pa pogleda sa strahopostovanjem i ponosom u vodju.
STA IMA DA GOVORI?KO GOVORI TAJ MALO STO MISLI.MUDAR COVEK,RAZUME SE,PA SAMO CUTI I NESTO MISLI!-dodaje drugi,pa i on sa strahopostovanjem pogleda vodju.
PA,ONO,NIJE NI LAKO VODITI OVOLIKI SVET!I MORA DA MISLI KAD JE PRIMIO NA SEBE TOLIKU DUZNOST!-opet ce prvi.
Dodje vreme polasku.Cekali su malo ne bi li se jos ko prisetio da podje s njima,ali,kako nikog ne bese,nije se moglo dalje oklevati.
HOCEMO LI KRENUTI?-PITAJU VODJU,
On ustade bez reci.
UZ VODJU SE ODMAH GRUPISASE NAJODVAZNIJI LJUDI da mu se nadju u nesrecnu slucaju i da ga cuvaju da mu se ne bi desila kakva opasnost.
VODJA SVOJSKI NAMRSTEN,OBORENE GLAVE,KORAKNU NEKOLIKO PUTA,MASUCI DOSTOJANSTVENO STAPOM ISPRED SEBE,A MASA KRETE ZA NJIM I VIKNU NEKOLIKO PUTA:"ZIVEO!"Vodja koraknu jos nekoliko koraka i udari u plot od opstinske zgrade.Tu,naravno,
STADE ON,STADE MASA.VODJA SE IZMICE MALO I LUPI DVA-TRIPUT STAPOM PO PLOTU.
STA CEMO?-upitaju.
On cuti.
Sta:sta cemo?OBALJUJ PLOT!To cemo!Vidis da covek daje stapom znak sta treba raditi!-viknuse oni sto su uz vodju.
Eno vrata,eno vrata!-vicu deca i pokazuju vrata,koja su ostala na protivnoj strani.
Pssst,mir,deco!
Budite Bog s nama,sta se cini!-krste se neke zene.
NI RECI,ON ZNA STA TREBA.OBALJUJEMO PLOT!
Za tili cas puce plot,ako da ga nije ni bilo.
Prodjose.
NISU MAKLI NI STO KORAKA,A VODJA ZAPADE U NEKI VELIKI TRNJAK,I ZASTADE.S mukom se iscupa natrag i uze stapom udarati to levo,to desno.Stoje svi.
Pa sta je sad opet?-vicu oni pozadi.
DA SE PROBIJA TRNJAK!-viknuse opet oni uz vodju.
Evo puta iza trnjaka!Evo puta iza trnjaka!-vicu deca,pa i mnogi ljudi iz pozadine.
ETO PUTA,ETO PUTA!-RUGAJU SE GNEVNO ONI UZ VODJU.-A KO LI ZNA KUD LI ON VODI,
SLEPCI JEDNI?NE MOGU SVI ZAPOVEDATI.ON ZNA KUD JE BOLJE I PRECE!PROVALJUJEMO
TRNJAK!
Navalise provaljivati.
A jaoj!-zavapi poneko kome se zabije trn u ruku ili ga sinu ostruga po licu.
Nema,brajko,nista bez muke.Valja se i pomuciti ako mislimo uspeti-odgovaraju na to oni najodvazniji.
Probise posle mnogih napora trnjak i podjose dalje.
Isli su neko kratko vreme i NAIDJOSE NA NEKE VRLJIKE.
OBALISE I NJIH,PA PODJOSE DALJE.
Malo su presli toga dana,jer su jos nekoliko manjih,slicnih prepona morali savladjivati,a uz mrsavu hranu,jer neko je poneo suva`leba i nesto malo smoka uzīleb,poneko samo`leba da bar ovuda-onuda zalaze glad,a poneki ni`leba nije imao.Dao Bog jos letnje vreme,te se bar gdegde nadje koja vocka.
PRVI DAN,TAKO,PREDJOSE MALO,A OSECAHU MNOGO UMORA.OPASNOSTI VELIKE NE UKAZASE SE,PA I NESRECNIH SLUCAJEVA NE BESE.Naravno da se pri tako velikom preduzecu ovo mora racunati u sitnice:jednu zenu osinuo trn po levom oku,te je privila vlaznu krpu,
jedno dete udarila vrljika preko nozice,pa ramlje i jauce:jedan starac se sapleo na ostrugu,pao i uganuo nogu,previli su mu tucan crni luk,A ON JUNACKI TRPI BOL I IDE DALJE ODVAZNO ZA VODJOM,OSLANJAJUCI SE NA STAP.(Mnogi su,doduse,govorili da cica laze kako je uganuo nogu,vec se samo pretvara,jer je rad da se vrati natrag.)NAJZAD,MALO KO DA NEMA TRN U RUCI,ILI DA NIJE OGREBAN PO LICU.LJUDI JUNACKI TRPE,ZENE PROKLINJU CAS KADA SU POSLE,A DECA,KAO DECA NARAVNO,PLACU,jer ne pojme kako ce se bogato nagraditi ta muka i bol.
Na prvom konaku se pomolise i zahvalise Bogu sto su prvi dan srecno putovali i sto im se vodji nije nikak`o,pa i najmanje zlo dogodilo.Zatim ce uzeti rec jedan iz one grupe najodvaznijih.Preko lica mu stoji masnica od ostruge,ali se on na to ne osvrce.
Braco!-poce on.-Evo smo,hvala Bogu,vec jedan dan prevalili srecno.Put nije lak,ali moramo savladati junacki sve prepone,kad znamo da nas ovaj mucni put vodi sreci nasoj.NEKA NAM BOG MILOSTIVI SACUVA VODJU OD SVAKOGA ZLA DA BI NAS I DALJE OVAKO USPESNO VODIO.
Sutra cu izgubiti,ako je tako,i ovo drugo oko!-progundja ljutito ona zena.
A jaoj noga!-prodera se cica,oslobodjen tom primedbom zeninom.
DECA VEC STALNO KENJKAJU I PLACU,I JEDVA IH MAJKE UTISAVAJU DA BI SE CULE RECI GOVORNIKOVE.
Jest,izgubices i drugo oko-planu govornik-pa neka oba izgubis.NISTA TO NIJE DA JEDNA ZENA IZGUBI OCI ZA OVAKO VELIKU STVAR.TO JE SRAMOTA!MISLIS LI NA DOBRO I SRECU SVOJE DECE?NEKA POLOVINA NAS PROPADNE ZA OVU STVAR,PA NISTA.CUDNA MI CUDA JEDNO OKO.STA CE TI OCI,KAD IMA KO ZA NAS DA GLEDA I DA NAS VODI SRECI?Valjda cemo zbog tvoga oka i cicine noge napustiti ovo plemenito preduzece.
Laze cica!Laze cica,pretvara se samo da se vrati!-cuse se glasovi sa sviju strana.
Kome se,braco,ne ide-opet ce govornik-neka se vrati,a ne da kuka i buni druge ljude.Sto se mene tice,ja cu za ovim mudrim vodjom ici dok me traje.
SVI CEMO,SVI ZA NJIM DOK NAS TRAJE.
VODJA JE CUTAO.
Ljudi ga opet uzese zagledati i saputati:
Samo cuti i misli!
Mudar covek!
Gle,kakvo je njemu celo!
I namrsten jednako.
Ozbiljan!
Kurazan je,vidi se po svemu.
Kurazan,mani ga:plot,vrljike,trnjake,sve to skrsi.Samo tek namrsten onako lupi stapom i ne govori nista,a ti onda gledaj sta ces.
Tako prodje prvi dan,a sa istim uspehom prodje jos nekoliko dana.Nista od vece vaznosti,samo sitnije prepone:STROPOSTAJU SE U JEDNEK,U JARUGU,UDARE NA VRZINU,NA OSTRUGU,NA BOCU,SLOMIJE PO NEKOLIKO NJIH NOGU ILI RUKU,RAZBIJE PONEKO GLAVU,ALI SE SVE TE MUKE PODNOSE.Neki su starci propali,ali su stari i bili."POMRLI BI DA SU I U KUCI SEDELI,
A KAMO LI NA PUTU!"-REKAO JE ONAJ GOVORNIK,Te ohrabrio svet da ide dalje.Nekoliko manje dece od godinu-dve dana propalo je,ali stegli su srce roditelji,jer tako je Bog hteo,a i zalost je manja
sto su deca manja:"To je manja zalost,a ne dao Bog da roditelji docekaju da gube decu kad prispeju za udaju i zenidbu.KAD JE TAKO SUDJENO,BOLJE STO PRE,JER MANJE I ZALOSTI"-TESIO JE OPET ONAJ GOVORNIK.Mnogi ramlju i gegaju,neki zavili marame preko glave i`ladne obloge metnuli na cvoruge,neki nose ruku o marami:svi se podrpali i pocepali,pa im vise dronjci sa odela,ali ipak se ide srecno dalje i dalje.Sve bi to lakse podnosili,ali ih je i glad cesto mucila.Ali,
napred se mora.
JEDNOG DANA SE DESI NESTO VAZNIJE.
Vodja ide napred,uz njega najodvazniji(Manje dvojica.Za njih se ne zna gde su.Opste je misljenje da su izdali i pobegli.JEDNOM JE PRILIKOM ONAJ GOVORNIK I GOVORIO O NJIHOVOM SRAMNOM IZDAJSTVU.Malo ih je koji drze da se propali u putu,ali cute i misljenje ne kazuju,da se svet ne plasi),pa onda redom ostali.NAJEDARED SE UKAZA GRDNO VELIKA I DUBOKA KAMENITA JARUGA-PRAVI AMBIS.Obala tako strma da se nije smelo ni koraciti napred.I ODVAZNI ZASTADOSE I POGLEDASE VODJU.ON OBORENE GLAVE,NAMRSTEN I ZAMISLJEN CUTI I ODVAZNO KORACA NAPRED,LUPKAJUCI STAPOM PRED SOBOM TO LEVO,TO DESNO,PO SVOM POZNATOM OBICAJU,A TO GA JE,KAKO MNOGI VELE PRAVILO JOS DOSTOJANSTVENIJIM.NIKOGA ON NE POGLEDA,NISTA NE RECE,NA NJEGOVOM LICU NIKAKVE PROMENE,NI TRAGA OD STRAHA.SVE BLIZE AMBISU.CAK I ONI NAJHRABRIJI OD NAJHRABRIJIH DOSLI U LICU BLEDI KO KRPA,A NIKO NE SME NI RECI DA PRIMETI PAMETNOM,OSTROM I ODVAZNOM VODJI.JOS DVA KORAKA,PA JE VODJA DO AMBISA.U smrtnom strahu,razrogacenih ociju,stukose svi,a najodvazniji taman da zadrze vodju,pa makar se ogresili o disciplinu,a on,vodja,UTOM KORAKNU JEDANPUT,DRUGI PUT,I STRMEKNU U JARUGU.NASTADE ZABUNA,KUKNJAVA,GRAJA,OVLADA STRAH.NEKI CAK POCESE BEZATI.
Stanite,kuda ste nagli,braco!Zar se tako drzi zadata rec?MI MORAMO NAPRED ZA OVIM MUDRIM COVEKOM,JER ON ZNA STA RADI:NIJE VALJDA LUD DA SEBE UPROPASTI.NAPRED ZA NJIM!Ovo je najveca,a mozda i poslednja opasnost i prepona.Ko zna da jos tu iza te jaruge nije kakva divna plodna zemlja,Koju je Bog nama namenio.NAPRED SAMO,JER BEZ ZRTAVA NEMA NICEGA!-TAKO IZGOVORI ONAJ GOVORNIK I KORAKNU DVA KORAKA NAPRED,TE GA NESTADE U JARUZI.ZA NJIM ONI NAJODVAZNIJI,A ZA OVIMA JURNUSE SVI.
Kuknjava,stenjanje,kotrljanje,jecanje po strmoj obali one grdne rupcage.Bi se zakleo covek da niko ziv,a kamoli zdrav i citav,izici ne moze iz tog ambisa.Ali tvrd je coveciji zivot.VODJA JE IMAO RETKU SRECU,TE SE PRI PADU ZADRZAO,KAO I UVEK,NA NEKOM DZBUNU,TE SE NIJE POVREDIO,A USPEO JE DA SE POLAKO ISKOBELJA I IZIDJE NA OBALU.
Dok se dole razlegose KUKNJAVA I LELEK,ili se cujase POTMULO STENJANJE,on sedjase nepomican.CUTI SAMO I MISLI.Neki dole ugruvani rasrdjeni pocese ga i psovati,ali se on ni na to ne osvrtase.
Koji su se srecnije skotrljali i zaustavili se gde na dzbun,ili drvo,pocese s mukom izlaziti iz jaruge.
Neko slomio nogu,neko ruku,neko razbio glavu,pa ga krv zalila po licu.KAKO KO,TEK NIKO CITAV,
SEM VODJE.Gledaju vodju mrko,popreko,i stenju od bola,a on ni glave da digne.Cuti i misli,kao svaki mudrac!
Proslo je jos vremena.Broj putnika sve manji i manji.SVAKI DAN ODNESE PO NEKOG:NEKI SU NAPUSTALI TAKAV PUT I VRACALI SE NATRAG.
OD VELIKOG BROJA PUTNIKA ZAOSTADE JOS DVADESETAK.Svakom se ocajanje i sumnja ogleda na mrsavom,iznemoglu licu od napora i gladi,ali niko nista vise ne govori.CUTE KAO I VODJA,I IDU.CAK I ONAJ VATRENI GOVORNIK MAJE OCAJNO GLAVOM:Tezak je to put bio.
Iz dana u dan se i od ove poce broj smanjivati i ostade desetak druga.Lica jos ocajnija,a celim putem se,mesto razgovora,cuje kukanje i jecanje.
Sad vise behu nakaze nego ljudi.Idu na stakama,obesili ruke o marame sto su vezane oko vrata.Na glavi sila od prevoja,obloga,tiftika.I ako bi bas hteli prinositi nove zrtve,nisu mogli,jer na telu gotovo ne bese mesta za nove rane i uboj.
Izgubili su vec veru i nadanje i oni najodvazniji i najcvrsci,ali idu ipak dalje,to jest micu se na neki nacin sa teskim naporima uz kukanje i stenjanje od bola.Pa i sta bi,kad se natrag ne moze.Zar tolike zrtve,pa sad napustiti put?
Sumracilo se.Gegaju tako na stakama,dok tek pogledase,a vodje nema pred njima.JOS PO JEDAN KORAK,PA SVI OPET U JARUGU.
A JAOJ,NOGA!A JAOJ,MAJKO MOJA,RUKA!A JAOJ!-RAZLEZE SE KUKNJAVA,A ZATIM SAMO KRKLJANJE,JECANJE I STENJANJE.JEDAN JE POTMUO GLAS PSOVAO CAK I DICNOG VODJU,PA UMUCE.
Kad se svanulo,a vodja sedi onako isto kao onoga dana kad ga izabrase za vodju.NA NJEMU SE
NE OPAZAJU NIKAKVE PROMENE.
Iz jaruge izbaulja onaj govornik,a za njim jos dvojica.Obazrese se oko sebe onako nagrdjeni i krvavi
da vide koliko ih je ostalo,ali samo jos njih petorica.Smrtni strah i ocajanje ispuni njihovu dusu.
PREDEO NEPOZNAT,BRDOVIT.GO KAMEN,A PUTA NIGDE.JOS PRE DVA DANA SU PRESLI PREKO PUTA I OSTAVILI GA.VODJA JE TAKO VODIO.
Pomislise na tolike drugove i prijatelje,na toliku rodbinu,koja propade u tom cudotvornom putu,pa ih obuzme tuga,jaca od bola u osakacenim udovima.Gledahu rodjenim ocima svojim rodjenu propast.
Onaj govornik pridje vodji i poce govoriti iznemoglim,ustreptalim glasom,punim bola,ocajanja i gorcine:
KUDA CEMO?
VODJA CUTI.
KUDA NAS VODIS I GDE SI NAS DOVEO?MI SE TEBI POVERISMO ZAJEDNO SA SVOJIM PORODICAMA I PODJOSMO ZA TOBOM,OSTAVIVSI KUCE I GROBOVE NASIH PREDAKA,ne
bi li se spasili propasti u onom neplodnom kraju,a TI NAS GORE UPROPASTI.Dve stotine porodica povedosmo za tobom,a sada prebroj koliko nas je ostalo.
PA ZAR NISTE SVI NA BROJU?-PROCEDI VODJA NE DIZUCI GLAVE.
Kako to pitas?Digni glavu,pogledaj,prebroj koliko nas ostade na ovom nesrecnom putu!Pogledaj kakvi smo i mi sto ostadosmo.Bolje da nismo ni ostali nego da smo ovakve nakaze.
NE MOGU DA POGLEDAM!
ZASTO?!
SLEP SAM!
NASTADE TAJAC.
JESI LI U PUTU VID IZGUBIO?
JA SAM SE I RODIO SLEP.
Ona trojica oborise ocajno glave.
Jesenji vetar strahovito huci planinom i nosi uvelo lisce:po brdima se povila magla,A KROZ HLADAN,VLAZAN VAZDUH SUSTE GAVRANOVA KRILA I RAZLEZE SE ZLOSLUTNO GRAKTANJE.SUNCE SAKRIVENO OBLACIMA,koji se kotrljaju i jure zurno nekud dalje,dalje.
Ona se trojica zgledase u smrtnom strahu.
KUDA CEMO SAD?-procedi jedan grobnim glasom.
NE ZNAMO!
(RADOJE DOMANOVIC,1901.)
Post je objavljen 02.06.2008. u 00:03 sati.