Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/onemoredaywithyou1

Marketing

Problemi...nastavljaju dalje...
i dalje...
i dalje...
Pokušavala sam biti onak ful optimistična osoba...al opet se vrtim u krug...i opet sam na početku...i ne vidim izlaz, ko i uvijek...
Nejde više to tak. Mirna sam jedino dok spavam, a i onda me navek neko mora zbuditi s toga...i onda opet i opet idem u pakao zvan život... Svako jutro me iznova počinje boljeti glava, ljudi u bijelom uporno govore ko i svi nalazi – zdrava si ko dren. Al ja se fkt ne osjećam tak. Onda sam shvatila kj je neš v mojoj glavi. Nekaj mi uporno neda kj se smirim. Neda mi normalno živjeti. Jedna od onih u bijelom me poslala na sve moguće pretrage, i nema ništa! Baš ništa. A ja i dalje tonem. Onda dok moram s nekim u bijelom razgovarati govori same stručne nazive, metaforu, i ko da se nesam to vučila, misli kj nebum shvatila kj mi oče reči. Žena mi gleda v oči i govori mi da je to se za moje dobro. Da me za moje dobro ne puste van i da me niti ona nebi pustila, i onda joj ja velim da me baš briga za se. Velim joj kj znam da me nečeju pustiti van kj nebum za kojih par mjeseci došla s trbuhom ili vam ga kj nebum trudna. Al onda shvatim tužnu i razočaravajuću istinu. Moji starci me ne poznaju. I nikad im nebum dopustila kj me upoznaju. I kj mi opet ostaje? Suze. Bezvezno bediranje. I depresija. Opet se isto. I pokušavam ostati kolko tolko normalna, al moji frendovi i sami vide da neš neje ok s menom. Stalno sam loše volje i nejde mi niš. Od škole do svojeg vlastitog života. To kj mi ide v ljubavi? E pa nejde mi jer normalna osoba nebi ostavila dečka za kojih par dana čisto bez razloga. Baš me briga za se. Shvatila sam kj svoje snove polek takvih starci nikad nebum ostvarila jer se kj ja pokušam ugušiju u samo jednom pokušaju. Nakon tolko mjeseci kj sam gradila svoje samopouzdanje, oni mi ga sruše sam jednim potezom. Unište se ono se za kj sam se mučila, kj sam voljela i kj bi voljela. I opet ''krvarim'' u duši. Osjećam se nekak prazno. Vele kj svi imaju svoje anđele. A de je moj do sad? Zkj mi neje došel dok sam ga trebala? Ko bu mene spasil? Ja sama? E pa nemam više snage za to. I kad opet poželim skratiti si muke i ostaviti se ovo, sjetim se kj nerem, kj sam kukavica, i jadnica. I sad budu oni ljudi koji ne razmiju nas emače rekli kj smo v faking depri. Pa molim vas, polek takvog života, vi nebi bili v istoj kaši? I opet mi ostaje čekati bolje dane i nadati se kj bum našla načina kj ostvarim se svoje snove i kj pobegnem čim dale od toga sega. Od svojih starci i života. Al morem vam obećati samo jednu stvar. Osobe koje su uvijek uz mene v takvim situacijama, nikad nebum pozabila. I makar mi to bil zadnji dah, našla bum načina kj pomognem njima, ako već sebi nebrem...

Photobucket

Post je objavljen 01.06.2008. u 13:14 sati.