moram priznati da mi idu na kiki komentari o tome kako treba imati makar dvoje dece jer su jedinci sebični, razmaženi, nemaju obzira prema drugima itd.
ili pak da su introvertni i mal'ne sociopate.
ili da dete ne bude samo, već da ima s kim da se druži.
mislim, kakve su to gluposti?!?
ja sam jedinica.
i nisam sebična. odnosno, jesam, ako je sebičnost što voliš sebi ponekad da ugodiš. i razmažena jesam utoliko što volim kad mi neko ugađa. no, ne volimo li to svi? obzira prema drugim imam možda i previše. i volim da obradujem druge. laprdava sam i druželjubiva. mislim i da sam veoma likeable.
e, ali jedinica sam. dakle, mora biti da sam pure evil.
znam "decu" (pod navodnicima jer nisu više mali) koja su mega razmažena uprkos tome što imaju braću ili sestre. pa, moj brat od tetke je jedno od najrazmaženijih i najsebičnijih stvorenja na svetu. a ima sestru. koja je prilično stidljiva i povučena. a da ne pominjem opšte mesto o svađi među braćom/sestrama oko nasledstva naprimer.
mislim, otkad je imati brata ili sestru garant da neko nije sebičan ili gramziv i da je generalno bolja osoba?
valjda to umnogome zavisi od toga kako ga roditelji vaspitaju. može neko imati i petoro dece a da opet jedno ispadne "naopako". ili da ima samo jedno pa da ono ispadne baš kako treba. štonokažu, jedan kroz jedan.
verujem da sam ja ispala ovako dobro baš zato što sam jedinica. prosto, logično je bilo da budem nesebična i druželjubiva i otvorena kako bih imala s kim da se družim. a i moji su me naučili da neće sve uvek biti po mome, te da ne mogu da očekujem da mi se sve pruži na srebrnom tanjiru. i svojim primerom mi pokazali da su nesebičnost i empatija nešto što je poželjno i dobro.
e, ali kad im propadne "argument" o sebičnim jedincima, onda se meni spočitne da sam sebična i ne razmišljam o dobrobiti deteta. kao, jadno dete, uvek će biti samo i neće imati s kim da se igra.
prvo, ako izuzmemo slučajeve zapostavljenosti, niko ne ostavlja dete samo. pa tako neću ni ja.
drugo, valjda će to dete imati nekakve drugare? s njima može da se druži i u kući i van nje. a i ne vidim ništa sporno u tome da u kući prvenstveno (makar kao manji) provodi vreme sa mnom i DM-om i posvećuje se nečem drugom do igri.
treće, dete koje ima brata ili sestru ima manje prostora (i bukvalno i preneseno) za privatnost. obično se zajednička soba podrazumeva i to do kasno u pubertetu.
i četvrto, ako uzmemo da je razmak između prvog i drugog deteta obično oko 4 godine, o kakvom druženju govorimo? ma, čak i da je manja razlika u godinama, tri recimo. čega dete od 6 godina može da se igra sa detetom od 3 godine? a tek koliko je ta razlika od 3-4 godine velika kad ideš u osnovnu i srednju školu neću ni da govorim.
da se razumemo, ne mislim da deca različitih godina ne mogu da se igraju. mogu. samo što će starije želeti da se druži, ćaska o problemima od životnog značaja za njega (recimo, kako su se ani iz razreda pojavile grudi) i da se igra pre sa svojim vršnjacima nego sa mlađim bratom ili sestrom. naročito u detinjstvu. i naročito ako nisu istog pola. moguće da obratno ne važi (ono, mlađi vole kad su u društvu starijih i to im imponuje).
kako god, pravljenje drugog deteta a da bi prvo imalo s kim da se druži mi ne zvuči kao dobar motiv. pre zvuči kao da se drugo podređuje prvom. a to ne zvuči dobro, ne?
a o tome da treba da imam još jedno dete jer da kao majka jednog jedinog sina imam velike šanse da se pretvorim u grozomornu vešticu kojoj ništa i niko nije dovoljno dobar za zlato mamino, imam da kažem samo jedno veliko PJUK. mislim, ako ću već biti tako naopaka, šta garantuje da neću biti duplo više takva ako imam dva sina? ili da neću biti takva ako pored sina imam i ćerku?
zaboga!
no, da me se ne shvati pogrešno: ne mislim da je imati dvoje, troje, četvoro dece loše. dapače. kod nekih ono the more, the merrier zaista važi :))
ali mislim da su razlozi koji se meni navode za to da treba da rodim još jedno prosto pogrešni.
jedino što mi zvuči kao validan razlog za imanje više od jednog deteta jeste želja da se ima više dece. plain and simple. i to ne da razumem, već u potpunosti podržavam :)
ali ja tu želju trenutno nemam. i smatram da je zato moja odluka da imam samo iva odraz upravo posvećenosti njemu. takorekuć, pure selfishnessless (postoji li uopšte ovo kao reč?) :)