U nedjelju je malena curica primila sakrament krštenja...bilo je malo, slatko, intimno...baš onako kako smo i željeli da bude. Beba je bila dobra za poželjeti...ma zapravo...šta da skrivam oduševljenje...bila je super. Najbolja fora je bila kada se počela razgovarati sa paterom...on drži propovijed, a malecka mu odgovara sa...guuuu gaa ejaa prssst ha ha ha viiii...i tako...fora...
No mali pas nije bio zapostavljen...ma šta zapostavljen...krsna kuma je prije dolaska rekla da slobodno pustim malom ludom psu da iz nje radi što got ga ga volja...uh...koliko je to maženja, guranja njuške u krilo, zaljubljenih pogleda, bacanja na leđa i gurkanja šapom bilo...skoro pa čitav dan pasa je bila pod pravom opsadom maženja i čohanja...kuma...pas će biti žalostan sada kada si otišla doma.
No ono što bih iz ovoga vikenda posebno izdvojio...situaciju koja mi je zaključila vikend...koliko mi je drago bilo vidjeti situaciju toliko mi je bilo i tužno...
U šetnji smo sreli štene zlatnog retrivera...prekrasno, slatko, zaigrano...ali sa oprsnikom i na fleksi vodilici...aj da smo se sreli u gradu, ali na širokoj livadi gdje psi smiju biti pušteni...odmah mi je to bilo tužno za vidjeti. Vidjevši da vlasnici šteneta otpuštaju fleksi i tako puštaju štene u igru, pustio sam pesonju prema njima...igra je počela i ono standardno valjanje u kojemu se nekako uspostavljaju hijerarhijske pozicije...i što moram primijetiti...malo štene učeći se komunikaciji sa psima (u ovom slučaju s mojim psom) dobiva stalne blokade u komunikaciji na način da mu zatezanje fleksija onemogućava određene pokrete kojima on u toj valjajućoj igri želi komunicirati sa mojim pesonjom. Nagovorim ljude da puste štene sa povodnika i objašnjavam zašto je tako bolje. Oni su u strahu da će štene pobjeći...kažem im da im se štene nikada neće naučiti vratiti kada ga pozovu ako nikada niti neće biti pušteno, a uz to obećajem da ću im ja pomoći dozvati malog zaigranka. Štene se potpuno mijenja u komunikaciji od kada ga ham ne blokira...slobodnije se izvlači iz prsnog pritiska moga psa, može slobodno i koji puta škljocnuti zubićima bez da ga ham zategne i nakon nekoliko trenutaka dobre komunikacije psi se počinju lijepo igrati i naganjati te se uz put u toj igri još malo i odmjeravaju...baš onako pseći...kako treba...barem ja tako vidim situaciju...
Tako se malo oni vijaju, a vlasnici su razumljivo napeti jer očito da nemaju naviku puštati psa i sada im je to sasvim nova situacija...što svakako nije dobro kod dozivanja...pas osjeća napetost u njima. I počnu oni dozivati psa...dođi, tu, pucketaju prstima, mašu rukama, galame i kreću se tvrdo i napeto ravno prema psu...naravno da ih pas doživljava kao neugodu i nastavlja se igrati s mojim pesonjom...sasvim logično...ni ja im ne bi došao da tako galame i šalju mi neke zbunjujuće signale. U to ja krenem lamatati rukama, bježati od šteneta i pozivati ga imenom...štene pušta mog pesonju i juri prema meni...ja ga ishvalim i izmazim i pustim ga nazad igrati se. Objašnjavam ljudima zašto mi je štene došlo, ali oni nastavljaju sa svojim ritualom dozivanja koji štenetu nije drag. Ja na istu fintu ponovno bez problema dozovem štene i opet im kažem da je štene došlo do mene jer sam mu bio zanimljiv, a ne neugodan i zbunjujuć. U to štenac odjuri za nekim psom koji trči uz bicikl i nastaje panika...galama, jurenje za njim...ali štene lagano kaska i samo se čudi zašto sada taj pas trči uz tog ljuda na nekom stroju s dva nečega što se vrti...kada shvati da su oni prebrzi za njega okreće se i gleda gdje su njegovi ljudi...malo je u strahu jer ne vidi svoje ljudove...i kada ih prepozna jurne prema njima...ma di ćeš bolje od želje šteneta da prepozna i juri k svojim ljudima...i sada ono bitno...pas juri prema njima i vlasnica štenetu prilazi direktno u njušku sva ukočena...štene usporava ali se i dalje približava...ona nešto pomalo strogo izgovara i pruža ruku iznad štenetove glave i na hrptu ga hvata za oprsnik...pas povija uši prema nazad, spušta glavu i savija se u koljenima te tako pokazuje da se pomalo boji...i sad očekuj da će im se pas odazivati na poziv, a plaši se...a trebala je vlasnica samo stati, početi se neizmjerno veseliti tome što je štene dojurilo prema njoj, dlanom prema gore spustiti nagradicu pod štenetovu njušku i izmaziti ga do besvijesti...i onda ga pustiti dalje u istraživanje svijeta koji je tako zanimljiv.
Veselo je bilo družiti se s super štenetom, a ono pomalo žalosno...bilo je gledati kako štene želi biti dobro, a ljudovi mu iz neznanja i nepripremljenosti pa onda i laganog straha nisu u stanju usmjeriti tu pozitivu koju u sebi ima.
Nadajmo se da će ljudovi, koji se ovako na prvu čine sasvim OK, naučiti neke stvari i da će štene izrasti u slobodnog, dobrog, zaigranog i sretnog psa...
Post je objavljen 07.04.2008. u 07:27 sati.