Tiho je..
Nema nas više..
Samo čujem kako vjetar diše..
Nema više nas, kao ja i ti..
Mi smo sada povijest postali..
Postali smo nešto što se više ne može vratiti..
Može se samo suzama platiti..
Suzama i ničim više,
jer ljubav je naša bila sve tiša i tiša..
Baš kao i jesenja kiša..
Rasplamsa se..
Pa se utiša..
Nekoć sam voljela tvoje plave oči..
koje sam vidjela u samoći..
samoći sobe koja šapuće da te zna..
da zna tvoje poglede..
da zna tvoje dodire..
da zna sve što se tebe tiče..
zato danas plače i viče..
zato što nas više nema..
Upitala sam sebe i boga..
Što će biti sa mnom kada nas više ne bude bilo..
Jesam li mu dala sve ono što je htio..
Svu onu ljubav silnu..
Ljubomoru strasnu..
I bol opasnu..
Pa reci mi onda..
Jesam li ja ispunila sva svoja obećanja??
Jesam li te ikad ostavljala??
Jesam li ti ikad rekla da sam zbog tebe ljubav porekla??
Jesam li ti dala dovoljno sebe, kako bi mogla voljeti nekog poput tebe??
Očito da ništa nisam ispunila..
Možda i jesam..
Ali ti si taj koji je sada sam..
A ja krećem u novi dan..
Dan bez tebe i tvojih praznih obećanja..
Tvojim riječima: dan bez sranja..
Post je objavljen 28.03.2008. u 14:47 sati.