nije da sam se baš pretrgala.
većinu vremena nemam pojma što radim pa mi dani prolaze bez ikakvog reda i smisla.
vucaram se po kafićima, tonem u mekane fotelje i vodim razgovore koje ne vode nikamo, ali su nekako ugodni sami po sebi.
krivotvorimo pozivnice za maturalne zabave, jedemo napolitanke i u torbice sakrivamo noževe.
jer da, koliko god je potiskivale i poricale, naša lučka alkoholičarska priroda ipak izlazi na površinu pa grabimo boce tekile i odbrojavamo dane do punoljetnosti.
a limun se ne jede čitav. x)
no ponekad mi treba malo reda pa ostajem budna do dva ujutro.
pospremim sobu, odvojim prljavu odjeću od čiste i našiljim olovke.
onda odjednom zgrabim jednu, raspalim pixiese na zvučnike, prislonim ruku na zid i prestanem misliti.
s pisanjem je lako, mogu krenuti od nule i bez plana stvoriti svašta.
mislila sam da je sa crtanjem drukčije, da unaprijed moraš znati što namjeravaš prikazati.
ali očito ne.
nije remek-djelo, ali sada imam najkul zid u bližoj okolici.
premda mislim da će mi dosaditi za koji tjedan.
sve sam manje sigurna u vlastita mjerila.
zanemarim gomilu prihvatljivih gluposti sejvanih na laptopu, natipkam po sili nešto bezvezno, pošaljem to na lidrano i sada je na putu na državno.
možda bih i objavila da me nije sram.
zahladilo je i opet sam u kaputu i markiram.
sjednem kako bih zabilježila par ideja koje mi se provlače kroz glavu pa mi priđe čovjek s ogromnim fotoaparatom i čujem ga kako mumlja nešto o mojoj kosi i pita ako bih mu dopustila da me fotografira.
kažem mu nebihhvala, vratim se svojoj bilježnici i nakon nekoliko trenutaka čujem škljocaj.
valjda je pitao samo iz pristojnosti.
počela sam redovito pisati domaće zadaće kako bi se činilo da je sve u redu.
moram se naspavati.
Post je objavljen 10.03.2008. u 21:30 sati.