Hm… Ponekad, u iste dane, trava miriše drugačije.
Slično kao nakon prve jesenje kiše. Tako je mirisalo i to jutro, samo, vrijeme je bilo duboko u ljetu, od jeseni još dugo nakon toga nije bilo govora.
Ne znam dali je to bio samo njegov psihički utjecaj koji je sve nas tjerao da se smiješimo ili smo se pak, već pri samom izlasku iz kuće počeli instinktivno smiješiti.
Mrzim rastanke. One sive perone, grljenja, mahanja… i onaj mučni osjećaj u trbuhu kad vlak napušta peron.
Došao je odjednom, iznenada i ležerno ušetao u naše organizirane živote, prepune knjiga, torba i klupa. Nismo se praktički ni snašli, već je bio dio stalne postave.
Mijenjao je naše navike, naše priče…
Njegove zelene oči jednostavno su te tjerale da se nasmiješiš…
Te njegove iste oči natjerale su Plavušu da se zaljubi u njega…
Smiješila sam joj se dok je skrivečki odmjeravala njegovo tijelo… Da, bilo mi je smiješno, jer nikada do sada nisam ju vidjela takvu, a on, on mi je bio prijatelj, suputnik u mnogim besanim noćima koje smo proveli u razgovorima i šetnjama po Biviu…
Voljela ga je ona… A ponekad i on je volio nju. Sigurna sam da u je, ako ništa drugo volio ljubiti noćima… Smijala se na njegove šale, češkala ga po vratu, za uzvrat on joj je pružio najljepše dane koje je do sada doživjela… To vam sa sigurnošću mogu reći, jer noćima sam slušala o njemu…
I nikada neću zaboraviti onu veće kada smo sjedili na plaži i močili stopala. Vjetar je puhao, a ja sam se, blago rečeno smrzavala…
„-Gle, jel misliš ti još dugo ovako?“, no umjesto odgovora dobila sam samo tišinu…
„-Znaš, smrzavam se i ove kamenčuge me žuljaju… Nisi mogao odabrati neku drugu plažu? Mislim, samo za večeras…Jer, ako nisi primijetio ja sam u poprilično tankoj suknjici… Znaš, ono…“, još dugo nakon toga je šutio, a ja sam bila zaokupljena tom kamenčugom što me žuljala na bedru. Polako se okrenuo prema meni i nasmiješio se…
„-Šta sad, znam da remetim tvoj duševni mir, ali smeta mi!
-Znaš, čudna si ti, malena… U Beogradu ćeš takve teško da nađeš.
-Jel ti to mene opet malo prcaš, a?
-Ne, šta ti je…
-Nekako bi i prožvakala da si mi rekao da sam lijepa ili simpatična, ali čudna, to čujem svaki dan, to mi i nije neka novost.“ ,pogledala sam ga iskosa i nasmiješila se…
„-Da, čudna… Nekako uspeš da nateraš čoveka da te zavoli, da zavoli način na koji se smeješ i način na koji pieš vodu, dok ti se malo cedi niz levi kut usne.
-A, da, sad ispadam ko neki luzer…
-Ne dragas si ti. Posebna.
-Posebna kao; posebna za na Rab ili?“, i obadvoje smo se nasmiješili, lupio me u podlakticu.
„-Ja sutra odlazim.
-I slutila sam tako nešto. Danas si bio previše tih. Zašto uopće ideš?
-Nije ovo grad za mene, malena.
-Govoriš gluposti, pa ti imaš samo dvadeset godina. Barem ti možeš pripadati gdje god hoćeš!
-Nije uopšte u tome stvar… Ja nikada ne ostajem.
- Denis, jesi li joj rekao?
-Hteo sam tebe zamoliti za to.
-Nema šanse.
-I očekivo sam takav odgovor, a šta ćeš, moro sam da probam…“
I svi smo se smiješili, a ona je samo tupo gledala u kotače vlaka. Poljubio ju je onda zadnji put. Ona se okrenula i zaplakala, a mi svi smo se i dalje smiješili.
Sa smiješkom se dovukao do mene, zagrlio me i tiho šapnuo:
„-Život je platno bez boja… Ti moraš da ga obojaš, svojim veselim bojama, tom tvojim zelenom i žutom. Jaka si ti… Ne zaboravi to, malena.“ i tiho sam se nasmijala.
Okrenuo se i ušao. Provirio je …
„-Poslat ću ti razglednicu, malena. Da se ne brineš, da znadeš de sam i da me se setiš , ponekad.“
Ja zaista mrzim rastanke. One sive perone, grljenja, mahanja… i onaj mučni osjećaj u trbuhu kad vlak napušta peron.
I dugo je prošlo vremena… I razglednice su se prorijedile, a onda i prestale stizati… I sad da me pitate, gdje je bio, ne znam dali bih mogla sve nabrojati… Ali kad je odlazio, otišao je u Sarajevo… Zadnju razglednicu, primila sam davno, iz Palerma. I na njoj je pisala samo jedna rečenica:
„Ne želim više odlaziti, ali malena, ja ne znam gde mi je dom.“
I taj dan, dugo u noć sam plakala.
Danas me je nazvala sestra i rekla da je poštar donio paket za mene. Kad sam otvorila paket, bio je pun praznih razglednica. I sada je skoro tri sata ujutro. A ja ne znam gdje je, jer marke na paketu nema.
Post je objavljen 02.03.2008. u 02:39 sati.