Marketing
I za kraj... treći dio....
Od tada sam ga viđala svaki dan na rehabilitaciji i svaki put bi završili na kavi. Saznala sam da ima 17, da živi u Karlovcu sa starom i sestrom blizankom, da obožava more i da je lud za glazbom i ima svoj bend.Osim toga, bio je šarmantan i zabavan. Sa svakom kavom, sve mi je bio draži; pomalo sam se i zaljubljivala u njega (to mi stvarno nije trebalo kad malo bolje razmislim!). A onda je došlo i do toga: bio je zadnji dan naše rehabilitacije i on je sutradan išao natrag doma, u Karlovac:
- Znači Luce, ovo je očito rastanak! Bilo mi je lijepo tu u Zagrebu. Nadam se da ćemo se vidjeti još ponekad.
- Hej, naravno da hoćemo. Potraži me ak budeš tu. Moj broj imaš pa se javi tu i tamo.
- Budem, bez brige. A još me nešto zanima. Imaš jedan dug. Jesi mi oprostila?
- Aha, misliš na tekmu? Jesam. Već odavno. Ko bi rekao da ću se sprijateljiti sa jednim štemerom! I mogu ti reći da sad kad odeš, malo ćeš mi faliti.
- Joj, i ti meni. Zvat ću te, obećajem. A možeš se i ti javiti...
Pozdravili smo se, dao mi je pusu i onda je otišao. Nešto me žecnulo u srcu kad je ušao u vlak i mahnuo mi. Vratila sam se doma u nekoj magli, cijelim putem su mi suze curile. Nikad nisam mislila da će mi neki takav lik postati tako drag. Doma sam našla Anu, čekala je Marka. Morala sam joj se izjadati. Poslušala me i dala mi nevjerovatnu ideju: da ga odem potražiti na Pag. Znala sam da ide tamo ovaj vikend i da je u nekom mjestu blizu Novalje, ali to je bilo sve. Nažicala sam svoje da me puste sa Lukom na Pag, a on mi je obećao da će mi pomoći pronači ga. «Nema predaje!» čvrsto sam odlučila...
I tako sam se već sljedeći dan našla na trajektu za Pag s Lukom, Anom i Markom u pratnji. Potraga za Danijelom je započela čim smo sišli s broda; prvo smo pronašli Novalju (ok, to je još nekako i išlo), ali on kao da je propao u zemlju. Valjda smo ispitali sve žive ljude u mjestu i okolici, ali nitko nije ni čuo za njega ili njegovu obitelj. Na kraju smo odustali i otišli k Luki u apartman. Već je bio mrak i daljnja potraga nije imala smisla. Ipak, nisam imala mira i morala sam izači. Šetala sam po plaži. Kako nisam baš najbolje vidjela jer sam cvilila (i jer je bio mrkli mrak) popikla sam se o nekakvu granu i rasula se po pijesku. Ležala sam tamo, rastapajući pijesak suzama kad je netko dotrčao k meni... Bilo je kao u sladunjavom ljubiću; nisam mogla doći k sebi kad sam ugledala Danijela kako kleči pored mene:
- Jesi dobro?
- Ha? Da, ovaj, mislim da jesam. Danijel?
- Luce?! Jesi to ti?!?!
- Da, to sam ja. Došla sam te pronaći, a ti si našao mene. Čuj, moram ti nešto reći! Ja tebe, ovaj, jako si mi drag, volim te! Jako, jako puno!
- Došla si sve do Paga da mi to kažeš? Curo, ti stvarno nisi normalna.- nasmiješio se - E sad ja tebi moram nešto reći, ja sam sutra mislio krenuti za Zagreb da ti kažem koliko mi fališ i da ne mogu bez tebe jer te volim. Još od onog dana u bolnici.
- Ti si lud! Upropastiti si more da kažeš jednoj klinki da je voliš?! A kaj da ti je ona rekla da je zauzeta?! – samo se nasmiješio i poljubio me...
Provela sam prekrasan tjedan sa Danijelom. Uživali smo u suncu i moru, zajedno, bilo je prekrasno, gotovo nestvarno. Ali onda je stvarnost naglo banula u ovaj san. Morala sam otići, vratiti sa u Zagreb. Sad je bilo još gore. Plakala sam cijelim putem do doma, a i kad sam stigla nije bilo ništa bolje. Ništa me nije moglo smiriti i razveseliti, gotovo da sam samo živjela za njegove svakodnevne pozive. Ipak to nije bilo to, on nije bio tu...
Svejedno, morala sam nastaviti živjeti. On se vratio u Karlovac, i dalje smo se čuli, ali sve rijeđe. Osim toga počela je školska godina i nova nogometna sezona. Nakon dugo vremena sam otišla na utakmicu, i to baš protiv Hajduka (slučajnost?). Tekma je bila započela, stajali smo na svojim uobičajenim mjestima, tik do Hajdukovih navijača. Euforija se vratila u moje srce i svom snagom sam branila Dinamo. Pobijedili smo sa 2 razlike. Bilo je nevjerovatno. Izlazili smo sa stadiona kad me netko naglo primio za rame. Okrenula sam se i ostala bez teksta. Bio je to opet on. Pronašao me. Bacila sam mu se u zagrljaj i poljubila ga, a on mi je samo šapnuo u uho:
- Dinamo nas je pošteno nabio! To nam i treba! Čestitam!
- Otkud ti?! – derala sam se kad smo izašli van
- Pa, morao sam te pronaći. Nedostajala si mi, puno, puno, puno. Osim toga, imam jedno veliko iznenađenje! Preselio sam se u Zagreb! Na stalno! Stara mi je dobila posao tu i od sada pa nadalje ću te svaki dan daviti.
- Ti to mene zezaš?! Ovo je genijalno!!! Hvala ti Bože! Ovo je prekrasno!!! Yes!!!
- Znam! Nisam mogao dočekati da ti kažem! Oprosti kaj ti se nisam javljao u zadnje vrijeme, morao sam se pakirati...
- Ma nema veze!!! Bitno da si ti sad tu!
- Nisi valjda našla meni neku pogodnu zamjenu? Dinamovca?
- Hej, samo je jedan ti! Ma di bi tebe zamjenila?! Još uvijek ti dugujem batine od prvog puta...
Poljubio me. I to je to. Nas dvoje smo ponovno postali par; jedan jedinstven i neponovljiv. Sa najboljim upoznavanjem ikad...
A što se nogometa tiče, Danijel je inzistirao na tome da se Dinamo – Hajduk gleda samo na telki da ne završim opet u bolnici pa da me netko ne preotme...
=> a sad molim vaše komentare... što više to bolje! Huge kiss! 
Post je objavljen 19.02.2008. u 14:47 sati.