Samo postanak na svet učinio me još jednom od osoba s puno pitanja,ali bez odgovora.
Padaju mi na pamet neke apsurdne stvari,koje mi postaju misterija,a koje pokušavam rešiti,ali bezuspešno.
I svaki put kad pomislim da sam na pravom putu ka istini,ka odgovoru,pojavi se tračak zabrinutosti,zbog tog odgovora,zbog istine koja može biti bolna.
A zabrinutost je najrazornija i najprikrivenija ljudska bolest koja slabi moju ličnost,moj um.
Bojim se,strah me je.Želim otkriti tko sam,kakvu ulogu u ovom svetu ima moj život,koja je svrha mog postojanja.Tražim odgovore koji su rasejani,kao zlato,koje treba kopati i tražiti ih.
Ne pronalazim odgovor i život mi se svodi na potragu,jer moj svaki dan je novi izazov.Moje svako buđenje je nova radost.Sretna sam jer iznova dobijam priliku da nešto promenim.Istina je da su to male promene,koje ostatak sveta možda ne vidi,ali u mom svetu su to velike promene,koje mi daju novu snagu za svako sledeće jutro.Za još jedan dan života,koji se može zamutiti kao voda,ali se ostavi na miru pa se razbristri.Time se bistri naš um svist življenja.
Ponekad osećam da moj život i moje postojanje sumornim šumana poklanja radosna vrela,a rekama zamišljeni i mirni tok.To je jedan od dana kada čovek postaje ono što misli i što mu stvara um,ali iza svega toga,opet se pitam....???
Post je objavljen 06.02.2008. u 15:19 sati.