Sydov mozak je već bio pretrpan fluorescentnim bojama što su vrludale od jednog do drugog uha stvarajući pritom strašan vrtlog misli među kojima je teško bilo uhvatiti jednu i posaditi je u duplje na drvetu bez grana.
Syd se pogledao u ogledalo, ali ono što je vidio nije ga nimalo zadovoljilo. Želio je vidjeti sebe i želio je sve boje obojiti u sjajno-zelenu koja će ga voditi kroz šumu, ali kada je otvorio prozor, umjesto stakla je stajao ogroman kaleidoskop koji je svaku fluorescentnu boje raspršio u milijune tonova.
Razmišljao je o novom početku ili samoubojstvu.
Kaleidoskop je bio neprobojan. Nije ga mogao razbiti ni kamenom, ni svojim univerzalnim grabljama (koje su već otupile od češljanja boja), niti histeričnim izvikivanjem joyceovih rečenica.
Novi počeci su političke izmišljotine.
Joyceove rečenice mu neće pomoći.
Još jednom je izašao vani neobrijan, nepočešljan, i nesređenih misli
Syd: „Dobro jutro stara sovo!“
Nije ga čula, noć je njezin dio dana.
Post je objavljen 06.02.2008. u 00:59 sati.