Marketing
Misliš li se udavati?
(by anna)
Koncentracija mi je kao kod skakutavog vrapčića. Pokušavam da povežem pojmove u jednu cjelinu ali procesi analize i sinteze su ovih dana digli ruke od mene. Stoga se samo nadam da će ovaj post na kraju imati neku poentu...
Ljetos kad smo bili na moru u Turskoj, upoznale smo dosta ljudi, iz cijelog svijeta. Od jednog (onog glavnog) sam za Novu godinu dobila savršenu čestitku sa vrlo jasnim pitanjem: „Would you like to visit Baku?“ Ne može biti konkretnije. Ali pošto Anna nema ono nešto da uradi tako nešto, uzvratila je pozivom da on nju posjeti prvo. Nikad nisam bila kockar. Đaba. Uglavnom, između ostalih smo upoznale i jednog fotografa, ja ga onako interno, za sebe zovem Hijavata. Jer mi liči na malog Indijanca. Momak je jako simpatičan, pametan, svira violu i živi u Ankari. I ostali smo u kontaktu, čujemo se tu i tamo preko msn-a, ispitamo se za zdravlje i na kraju obavezno nas uhvati nostalgija. Pa se raskukamo jedno drugom kako bi voljeli da smo u Kemeru trenutno, da pijemo tekilu, i da nam smeta sunce a ne snijeg... komplimentiramo jedno drugom obavezno (i on voli kad mu se kaže da je bjutiful, čudo jedno) on meni pošalje par slika, ja njemu pošaljem par (obavezno plažnih slika radi jačeg efekta) i sve pet...ovo je njegova slika od preksinoć
zar nije pravi Hijavata?
I uglavnom, pita on mene, koliko mi je ono godina. Ja prvo kažem 27, pa onda rekoh stani, nije! Pa kontam jel mi 29 ili 28? Majke mi mile, u momentu nisam znala koliko mi je godina. I na kraju konačno se preračunah pa rekoh 28. Dešava mi se to često, zato obično kažem koje sam godište, sigurnije je da drugi računaju koliko mi je godina...nekako mi se zadnjih sedam godina stopilo u jednu, pa mi sve liče jedna na drugu. No gdje sam stala? Aha, da i sad on govori: „Noooo, imposible!!“ Pomislih, evo ga, opet si komplimentiramo, rekoh: "Hvalaa, srce si", kad će on: „Misliš li se udavati?“ Pitanje sasvim na mjestu, bez ikakvih primisli sarkazma ili tome sličnog, sasvim obično pitanje, ali...ja odmah osjetim kako mi neki glasno-kucajući sat obješen oko vrata probija uši svojim otkucavanjem. A da ne govorim kako mi tlak naraste. Nije mi životna misija udati se. Kad pogledam sebe po tom pitanju, prije se čini da je to nemoguća misija. Probala sam biti u dugoj vezi koja je bila nešto najsličnije što sam se ikada približila braku i nije išlo. Ne znam. Možda u meni ne postoji taj neki prekidač koji treba pritisnuti da bih ja počela razmišljati o braku. I još nešto. Kako postajem samostalnija, shvatam da mogu i sama promijeniti sijalicu kad pregori, da neće nastati smak svijeta ako mi osigurač iskoči i u krajnjoj liniji ako mi nekada buduće auto bude stalo na putu...mogu zvati Rossu. Nekad sam mislila da ću uvenuti ako ostanem sama. Danas ne mislim tako. Da ne govorim koliko sam ponosna na svoje seke Tripleta i Srodnu Dušu što su svojim trudom i radom, same, bez nečije pomoći, kupile onakav autić kojeg smo sinoć onako pošteno zalile. Cure, svaka čast, još jednom!
I bilo bi super kada bih naišla na nekoga ko će pronaći taj prekidač za brak u meni i pritisnuti ga. Realno, to se možda i ne dogodi. I šta onda? Ne mislim se ubiti u svakom slučaju. Život je toliko nepredvidiv da bi me takva ideja bacila u očaj.
Sve sam ja to nabrojala u sebi i onda slegnula remenima i otkucala: „Ne mislim se udavati, još“ I onda krenula sa protupaljbom, što se on ne ženi i šta čeka i dokle misli tako?
Uostalom, shvatila sam, ponekad nije tako loše biti skakutav u životu.
Post je objavljen 18.01.2008. u 19:04 sati.