E da, uhvatile mene moje mušice.
Što je ovo meni trebalo, pa sama smislim scenarij,
glavne glumce, dijaloge, monologe,bla, bla, bla,
i naravno iz svega izađe jedno veliko gomno.
Zašto ne mogu samo uživat, zašto moram analizirat, koji je meni bog ili vrag.
Zašto nikome ne dozvoljavam da mi se približi, onako istinski približi.
Sve ide do jedne granice, onda blokada,
zašto jutros razmišljam kako se povuć,
kad znam sebe,to je razmišljanje do noći,
e, jebemte noći, tad ne radi glava, tad radi duša,
a ja sam više ta duša nego glava,
a vazda na kraju pobjedi glava,
nije problem u seksu, davno znam što hoću i mogu,
danas mi to čak nije problem ni reć,
nekad je bio, moram priznat,
nema više pretvaranja,
ali nema više ni Njega.........
tog nekog Mog Njega,
Njega na koga mogu računat, na koga se mogu ljutit, smijat,vikat, ljubit,
Njega ko će shvatit kad vičem da bi ustvari plakala,
da se samo branim da ne plačem,
Njega koji će znat zagrlit i kad ne treba,
Njega koji je dušom moj,
koji je tijelom moj,
postoji li uopće neko Moj,
neko kome će bit stalo do mene ovakve kakva jesam,
neko ko će reagirat i kad ga molim da ne reagira,
neko ko će čitat iz mojih oči bez obzira što ja govorila,
neko ko će me ljubit i kad bi me najrađe tresnio,
Neko Moj,
hoćemo li se potrošit u par dana,
Znam, znam, opet pričam gluposti,
zbog ovoga niko mi se i nije mogo približit,
nisam dozvolila nikome da me povrijedi,
Je li bolje da te povrijede
ili stalno bit sam.
Nažalost do sad povjerenje sam uvijek poklanjala krivime Mom,
ali,ali..............................
NEŠTO ZA MOJU DUŠU
Post je objavljen 14.01.2008. u 12:07 sati.