Iz dana u dan nesvesno i nenamerno menjamo rutinu naseg zivota....odrastamo,gubimo ono decje u sebi,postajemo odrasli ljudi,pocinjemo posmatrati stvari nekim drugim ocima...i svaki put mi padne napamet pesma od Parnog Valjka - Menjam se ,u celosti,i jedan stih pogotovo ''a dete u meni jos uvek se cudi kamo se to putuje''...i obuzme me neka tuga!
Toliko silno ne zelim odrasti,toliko zelim ostati vecno dete...ali to ne ide tako,toga sam svesna...
I tako sednem i razmisljam,setim se svih decj ih igara,drustva iz ulice,sakupljanja zivotinja po haustoru,setim se kako sam s mamom pravila kolace i uzivala u tome,kako sam nocila kod babe i dede i kako mi je to uvek bilo nesto specijalno...kako sam mrzila dnevnik...secam se prvih zaljubljivanja,glupih decjih svadja....FALI MI TO...
Ma kako bi sve lepo bilo da smo svi zauvek ona neiskvarena deca...
Post je objavljen 09.01.2008. u 10:41 sati.