Marketing
Oprosti
Preduboko smo ugazili
u kaljužu samosažaljenja
i ne znamo šutjeti.
Pregristi jezik.
Zariti zube u okusne pupoljke
i ne reći
sve ono što zapravo ne mislimo
i što nikada neće ispasti
onako kako naš intelekt sebi opisuje
prije nego se formulirane fraze verbaliziraju.
Nisi ti kriv.
Ni ja nisam kriva.
A opet...
Podjednaka odgovornost
upire u oboje svojim dugim hladnim prstima.
Samo što se pravimo
da ne vidimo.
Ja ću okriviti tebe.
Ti ćeš okriviti mene.
Najbolje bi bilo da na trenutak osluhnemo tišinu
i smirujuće zvuke
noćne oseke
kako nas iz daljine zove
na čajanku s nimfama i panovima.
Zašto je toliko teško
materijalizirati onu pravu misao;
baš onu koja će posložiti svaku notu melodije
koja će nas ponijeti stazama kojima smo isprva i krenuli?
Naš put,
put za koji znamo
da je duboko ucrtan u svaku molekulu
našeg najosjetljivijeg mišića.
T-dm... T-dm... T-dm...
Ono i dalje kuca.
Sila kozmosa u našim prsima
želi letjeti,
a uporno joj krešemo perije.
Zbog čega?!
Ponos.
Taj je pojam čovjek izmislio
kako bi mogao leđa okrenuti kada mu postane teško.
Najlakše je odustati,
moj Ti.
Najlakše je reći
da je dosta,
da ne možeš više,
da boli,
da će boljeti,
ili da je boljelo.
Zbog ponosa.
Tko se usuđuje reći mi da ponosan čovjek
nikada ne bi istupio
i tražio oprost?
Tko?!
Oprosti mi.
Nisi ti kriv.
Ni ja nisam kriva.
A opet...
Post je objavljen 27.12.2007. u 22:37 sati.