Marketing
ZERP i need somebody, ZERP not just anbody.
Draga EU.
Maate!... Maaate!...Maaateee! Odjekivao je čačin glas. Kroz kalu, niz rivu, sa koće, i krao mi najslađe momente sna, koje san tako ljubomorno špara. Diga san se, negdje u daljini se budilo zubato Sunce, ali dan još ni bi ni blizu. Uputi san se onako pospan niz kalu, priko rive i do naše koće. Čaća i brat bili su već odavna na koći, prinosili mriže, prigledavali konope, uje u motoru, znam da su me htili poštedit rada, oni su me još gledali ka dite...
Otisnuli smo se na pučinu, tiho, još uvelike prekriveni noću. More je bilo bez vala, nebo bez daška vitra. Tišina Dalmatinskog jutra, okupana svetim mirom mora. Lega san na provu, proli san se priko klupe. Gleda san kako prova broda klizi kroz more. Kako je lipa bila naša stara koća. Prije nego ju je otac proda. U suzama. Bila je duga 9,40m. visoka prova, stabilna stara pasara (drvena barka) duga kolumba. Kabina koju je otac sam gradi, i koju vjerojatno nikad nebi završi, kabina je,naime, bila njegovo životno dijelo. Koča je bila je opiturana u bilo, sa plavin dnon. A ko je vidi piturava barku, drugačije nego u bilo, kako je čaća govori. Zvala se Marina po Čačinoj pok materi.
Bila je ta naša mala koća dobro opremljena, otac je bi diga kredit i kupi najboje mriže, sistem za podizanje ribe. Bila je ona naš ponos. Bila je ona naša Marina.
Leža san tako mirno na provi, morski zrak me puni miron i ponoson. Zna san da još dugo moramo plovit.
Svitalo je, budi san se lagano sa Suncen. Gleda san obris moga grada, kako postaje sve manji, kao točkica bilila u plavetnilu platnena mora. Kad smo se odmakli od grada, prošlo je već 6 uri ujutro. Razdanilo se, bio je to predivni litnji dan. Počelo je pomalo puvat, otac me pozva da se maknen s prove, da ne čapan u Boga.
Spusti san se do brata. On je napravi vjerojatno najružniju tunju u povijesti ribarstva, al je bi uvjeren da ništa s nje neće pobić, baš ništa. Otac je sidi za timunon, obućen u svoj ribarski kombinezon. Gleda je kabinu, i vjerojatni smišlja šta će opet prominit. Moj je Čača tako nalicka taj brod da su mu svi tiho pozavidili. Bar je on tako misli.
Prolazili smo izmeđo otoka, more više nije bilo onako mirno. Opet san se pope na provu, plavetnilo otvorene pućine tu u plićem moru je zaminilo bililo. Kad prolazimo između malih otoka, moran pazit na grebene, da ne udarimo. Brat je tu baci svoju tunju, čača je smanji na neke 2 milje...
Neki ludi galeb nas je prati već dvi ure. Prošli smo između otoka, i vratili se pučini. Do pošte (lovišta) na koju idemo ima još bar po dana vožnje. Pa tada zagradit ribu, pa vuć mriže. Nije to bi lak posal. I sve to ako uopće bude ribe, jer otkad Talijani dolaze sa svojin kočama, malo što ostane za nas u Našem moru. Bili su veći, brži, jaći... Nije se naša ponosna Marina mogla mirit s tin lešinarima. Moj ih je čača mrzi. Sluti je da će ga upropastit,upropastit sve nas. Ribe je bilo sve manje. Talijana sve više. I iako nikada ništa nije govorio, slutili smo strah u njemu. Nikad nije radio ništa drugo do ribanja, kao i njegov otac, i dide. Znali smo da će on prije umrit nego prodat našu Marinu. Ali Marinu je ipak proda. I on je eto umra. Doktor je reka od raka, ja ipak mislin od tuge....
Još nije prekasno, ne srljajmo kao guske u maglu. ZERP.
***
Očajni stihovi, očekujući ljubav.
Gubim svoje drugove.
Vrijeme gradi grobove
ljubav radi robove
mrzim ove krugove...
Odisej zaljubljen u sirenu.
vezan za daljinu
udišem tišinu
dok lutam u vremenu...
oh,kako mrzim ove krugove...
Genijalni Ud.
Post je objavljen 10.12.2007. u 19:43 sati.