"No, pa daj vrati na tekmu."
"Ma još je poluvrijeme, kaj briješ. Čekaj sam da vidim ovo." kaže meni moj kompić Primorac, i s guštom prilijepi oči na telku, jer naravno na Z1 je bio talk shows, s njegvom najmilijom, Vlatkom Kokos, ovaj Pokos (tipfeler, sorry).
"Opet ti je ova fufa važnija od puno potrebnijih stvari. Pa repka nam igra!" kažem ja vidno uzrujan, jer poluvrijeme samo kaj ne počne, a niš nije ljepše neg čut navjače kak pjevuše, bez da onaj dikobraz od Sušeca non stop priča sam sa sobom i kvari navijačka veselja.
"Mrš! Ne vređaj mi Vlatku, ona uvijek ima prava intelektualna razglabanja od kojih bi se i Latin i Stanković mogli postidjeti."
"Ma smokaj mi dik. I daj baci mi jednu žuju."
I tak nakon 2, 3 minute, skuži i on kaj je važnije, i prebaci nazad na tekmu. A ja si sam u glavi mislim, kak je jebeni zadnji put da bu on imal daljinski u rukama dok nam repka igra.
"Evo viš da se niš nije desilo. I dalje gubimo 1:0."
"Ma mama ti gubi 1:0!" Odvratim mu sav crven u faci, jer sad je već počeo vrijeđat boje naše nacije. "To im oni namjerno puštaju, da bude dramatičnije zadnjih 5 minuta. Pazi kaj ti velim: naši budu ih razbili s 2:1."
"Ma ti si idijot. I sam veliš da nam je to zadnja šansa. Ak sad ne pobijedimo, možemo zaboravit Europsko. A kak trenutno stoje ovi drugi iz naše skupine?"
Hitro uključim teletekst i bacim oko na brzaka na rezultate, kak nebi nekaj od tekme propustil. "...ma jebemu! Ovi su poveli s 1:0." Ne piše se na dobro. "Sad moramo pobijedit, i to je jedina šansa koju imamo. Pas mater!"
"Kaj sam ti reko, niš od Austrije. Očito sljedeće ljeto možemo na more, ovaj put." kaže mi kompić.
"Aj odfukaj. Ček sad imamo priliku!" Viknem ja, uvidjevši svojim sokolovim okom, brzinom mungosa i refleksima mačke, da naš vezni red lagano plete mrežu oko protivničkog gola. "Ajmo pucaj, pizda ti materina! Goooooolllllll!!!!! Gol!!!!!!!!!!!!! Dragane, dali smo gol!"
"Vidim, vidim. Aj smiri se, još moramo dat jedan." odvrati mi on dok smo skakali po vrlo skliskim parketima, zahvaljujući uglavnom njemu pošto ima običaj da prolije pivu uvijek kad se neka dobra akcija odigra na tekmi, od ushićenja.
No, i tak je prošlo nekih 20 minuta punih krvi, suza, šaka, pivskih boca, kad odjednom:
"Gol!!!!!!!!" Uzviknem sav hepi, a kad ono: "Ma kurac gol. Prečka!"
"Aj kompa imamo još minuticu, ali...." I tak je moj Dragan ostao s tom slinom u grlu, jer jedna scena na telki mu nije dozvolila da završi tu rečenicu do kraja. Naime, pao je gol, ali ne na onoj strani od koje smo očekivali, neg od protivničke ekipe.
"Koji kurac...?" To je jedino što sam u tom čudnom stanju mogao izgovorit. Ovo se nije očekivalo. Ko bi rekao da ćemo u zadnjoj jebenoj sekundi iz kontra napada dobiti gol? I zbog te zadnje sekunde niš od Europskog sljedečeg ljeta.
Tužan je to dan za mene i mog kompića. Naša zastava se neće vijoriti sa stadiona Arnolda Švarcenigera u Grazu, iliti tam nekog lijevog. Ni ja ni on nismo ni na kraj pameti mislili da bi nas neki manekeni iz Italije pobijedili 2:1, i uzeli nam odlazak u Astriju i Švicarsku, koja je nama Škotima trebala pripasti. Zbog te jedne jebene sekunde.
Sječam se, mutno, da je Dragan od šoka čak zaprijetio da će izaći iz HDZa. Mada mi nije jasno kakve veze politika ima sa sportom.
We'll be comin`
We'll be comin`
We'll be comin` down the road
When you hear the noise of the Tartan Army boys
We'll be comin` down the road
Post je objavljen 17.11.2007. u 20:08 sati.