Da pričam o životu? O filozofiji života? O meni? Mojim osećajima? Mojoj unutarnjoj praznini? …
Čemu? Nema smisla.
Pričati nekome o svemu što je u meni, mojoj duši i mojoj glavi je potpuno izgubljena veština. Ta sposobnost je davno u meni nestala. Nisam sigurna da je uopće i postojala.
ne volim iznosit svoje misli naokolo, svima na oči. Moji su problemi moji, moje nedoumice samo moje i ludilo i psihotično stanje moje glave je samo za mene.
Ovaj mi je tekst samo podsetnik da sam danas bolje. Da idem dalje. I danas me s vremena na vreme uhvati tuga za nekim stvarima i za prošlim vremenima. Rastuže me misli na prošle ljude, na davne prijatelje, na izgubljeno vreme, na osobe koje više nisu tu uz mene, na događaje koji su potakli zbrku u mojoj glavi…
Post je objavljen 31.10.2007. u 20:08 sati.