Ako dvoje ljudi koji su bili
stranci, kao što svi mi jesmo, iznenada dopuste da se zid između njih sruši, osete bliskost, sjedinjenost,
taj trenutak sjedinjenja jedan je od
najblaženijih, najuzbudljivijih doživljaja u životu.
Taj doživljaj je još krasniji i čudesniji za
osobe koje su bile osamljene, izolirane, neljubljene.
To čudo iznenadne intimnosti često je
olakšano ako je spojeno sa seksualnom privlačnošću
i zadovoljenjem, ili njima potaknuto. Međutim,
ta vrsta ljubavi nije po samoj svojoj prirodi
trajna. Dva se bića dobro upoznaju, njihova
intimnost gubi sve više svoj čudesni karakter,
dok njihov antagonizam, njihovo razočaranje i
uzajamna dosada ne ubiju i ono što je još preostalo
od prvotnog uzbuđenja. Ipak, oni to sve
ne znaju na početku: zapravo, oni uzimaju intenzitet
zanesenosti, ono »ludovanje« jednoga za
drugim, kao dokaz intenziteta njihove ljubavi,
dok to može svedočiti samo o stupnju njihove prijašnje osamljenosti.
To stanovište — da ništa nije lakše nego ljubiti
— ostalo je i dalje pretežno shvaćanje o
ljubavi unatoč obilnim dokazima o suprotnom.
Nema gotovo nijedne aktivnosti, ili pothvata,
koji, kao ljubav, započinju s tako velikim nadama
i očekivanjima, a koji se ipak tako redovito
izjalovljuju. Kad bi to bio slučaj s bilo kojom
drugom aktivnosti, ljudi bi bili radoznali koji
su razlozi tom neuspehu i šta bi čovek mogao uraditi da to poboljša — ili bi se naprosto odrrekli
svakog nastojanja. Budući da je to drugo
nemoguće kad se radi o ljubavi, čini se da postoji samo jedan način da se prevlada neuspeh
u ljubavi — da se istraže razlozi tom neuspehu
i da se nastavi proučavanjem smisla ljubavi.
Detinja ljubav ravna se prema
načelu »Volim jer sam voljen«. Zrela pak
ljubav sledi princip: »Voljen sam jer volim«.
Nezrela ljubav kaže: »Volim te jer te trebam«.
A zrela ljubav kaže: »Trebam te jer te volim«.
Post je objavljen 06.11.2007. u 16:31 sati.