Na vrhu moga Otoka, ispod Križa, na 628 m nadmorske visine, u ladovini sidimo ja i moj bogati prijatej Sansir (koji je od nedavno posta i Hotelijer). Srića da njemu duže traju pauze između brakova nego šta izdrži sa svojin ženama tako da me natira na ovakve izlete i dugotrajna pješačenja. Bura, čista žena, sve je razbistrila, čak mi je i u glavi sve čisto, neki me mir svega prožima. Gledamo Sansir i ja strme vinograde ispod nas, dižemo poglede opijeni pejzažima mora i kamena, vrtimo glave prema nebeskome prostranstvu kad, iznenada, točno iznad nas, ugledamo uza sami stup križa di stoji veliki Onđel s bilin krilima sve do poda. Stoji i muči zagledan u daljinu. Od straja su nan se noge osikle, samo šta se nismo strmopizdili doli do mora kojega je baš neki gliser para dokono radeći krugove tako da je parilo da piše slova na velikon morskon plavetnilu.
Skoro mi oči nisu ispale koliko dugo smo ga gledali, ne virujuć neobičnom prizoru, dok nije i progovorija:
-Ja san odi od kada je ljudskoga roda. Prve ljude ja san uputija i reka jin: Suncu se veselite, na nebu čistomu, samo njega čuvajte jer van ono nesebično daje Život. Ali ne! Nagleda san se ja miljuna prije vas, nije prošlo dugo počeli su se organizirat u hijerarhije, zapovidat jedni drugima, činit nepravdu.
Ima bit da je ovo niki Onđel egocentrik, prvo je šta san promislija.
-Vidite li ove gomile stinja i livade uvelih vinograda koje uokviruju? pita nas i pokazuje na Poljica, lipu dolinu ispod nas di moj prijatej Sandokan ima malu poljsku kućicu. Sam odgovara:
- Ja san zapovidija da se stinje slaže jer je prije bilo porazbacano i tu san se zajeba. Ljudi su ga složili, razdilili se i počeli silovat lipu zemlju šta su je posvojili da jin daje na komandu, a ne nesebično ka mater šta jin je uvik davala. Tvoje i Moje. Onoga trena kad su naučili te dvi riči, sve je išlo u niku stvar. I onda su stali sadit lozu i pit vino kojega daje, počele su tuče i barufe, noži i sikire. Brat je diga ruku na brata.
Ne samo egocentrik nego i filozof je ovi Onđel. Lako mu je sad bit pametan, a ima bit da je kriv za sve nevolje svita. Zato mu i je lice zamišljeno i tužno, a duge kose bacaju mu sjenu na mračno lice. Da nije ovo pali Onđel, Lucifer? Ne virujen, bija bi sritan da je sve išlo po njegovome planu.
Čisto da mu skrenen pozornost sa vječnih tema koje ga muče zapitan koja je od one tri kućice u dolini od moga prijateja Sandokana?
- Je li to oni koji se uvatija najgorega od svih ljudskih izuma-Strašnih Dionica krupnoga kapitala?
Je to je taj.
-Još do prije godinu dana otac mu je na konju dolazija u ovu dolinu radit vrtal i okopavat loze, a on se pokazuje po Velikin Glamur Kafeima u društvu Uspješnih Poduzetnica, slavi rođendan sabljon režuć boce skupoga šampanjca.
Mislin se: a je, moga je prodat koju dionicu i napravit bokun komina u ovu lipu poljsku kućicu, da imamo di ispeć meso.
I nastavlja Onđel svoju osudu jednome sinu razmetnomu:
-Doli u Kafeu, u gradskin zidinama, pogledima se naslađuje ženama koje u bikiniju plešu na šanku.
Još da mu je koja dala da joj radi dicu ajde de, nego se pokazuju više radi sebe nago radi muških, sad se sitin da mi je Žak Majol priča o večeri kad je Veliki Glamur Kafe slavija zatvaranje uspješne sezone.
Kad je vidija mene zamišljenoga, Onđel je umuka, a na rastanku nan pokaza put do Sandokanova sela i ovako nan reka:
-Svit se nepopravljivo pokvarija. Nastojte uživat svaki momenat, ne bojte se i možda se spasite.
Otišli smo zamišljeni.
Ko zna oće li nan se posrićit?
Post je objavljen 16.10.2007. u 20:29 sati.