Svi koji ste očekivali nešto u rangu Hektorovića, razočarat ćete se. Naslov je u funkciji zavaravanja protivnika. Iman potrebu podiliti ovo s ostatkom univerzuma. Učite na tuđim greškama, isplativije je. Da počnem. Krenem. Startam. Ovaj, evo me, izgubila san misao pa kopkam. Potraga nije rezultirala ničim, ali nije važno, nastavit ću ja.
Ovo je jedna morska alegorijska priča s poukom(za one koji proniknu i nađu ovo smislenim). Poukom, ne paukom. Riječ je, naime, o vršama i parangalima. Točnije, njihovoj interakciji, razlikama, sličnostima, posljedicama i mnogočem drugom povezanim s ovom temom.
Dakle-vrše. Nemojte ih bacati. Ali stvarno. Otkačiti vas može samo neka druga osoba, ne možete samostalno odustati, odnosno otkačiti se (ako ne razumite, povežite malo).
I onda kad vas taj koji vas je otkačija zakvači pa se on od vas otkači, opet ste na početku. Upadate u začarani krug, circulus vitiosus.
Parangali su nešto liberalniji. Neobvezujući. Samostalno upadneš i ispadneš. Svojevoljno. Bez pritiska. Dođeš, vidiš, pobijediš i nestaneš u vidu magle.
Iz priloženog je očito šta se meni dogodilo.
Kad smo već kod alegorijskog ribarenja, onda ću nastaviti s alegorijskim šahom. Meni su dodijelili figuru topa. Tila san biti lovac, ali je ta figurica bila rezervirana. Sad moran čekati da mi pješaci (a.k.a. Obojena Kaciga) otvore polja…nikako ne mogu u napad. Jedan lovac je već poduzea nešto, a jedan konj djeluje samo vikendom. Kraljica je već odavno upala. Njoj ide već neko vrime.
Uskoro minjan mmjesto prebivanja. Malo mi je muka. Bolje mi je da mučin. U zadnje san vrime ovlašteni distributer gluposti.
Pozdrav Luci koja vikendom ide iz bunara u bunar, Magdaleni koja ime svega, ali nema njega, Ivani koja ima svega, ali nema sriće, Jopi kojoj je jedina želja skoknit do Egipta i Višnji koja je drugi put na njivi, a treći put u štali.
Post je objavljen 17.09.2007. u 19:27 sati.