(Prvo pogledati post pisan 29.06.2007., petak pod nazivom Too much... - nažalost, ne mogu ga linkati, ne znam zakaj...)
Neki dan, nakon jedno 7 - 8 puta kaj me pitala jel idem doma, na što sam joj ja odgovarala da ne znam i na kraju ne, upala je kolegici u sobu i pitala gdje sam. Ova joj je rekla da sam u svojoj sobi. Došla je, otvorila vrata, vidjela da se spremam otići i pitala - Aha, ideš doma.... Ideš zapaliti jednu?
Rekoh - Ajde...
I izađemo na dvorište, zapalimo, a ona će (onim dječjim glasom kojim mi žene prićamo kad se pokušavamo umiliti) - Ideš u šoping?
Ja - Da!
Ona - A kaj ćeš kupovati?
Ja - Cipele...
Ona - Za svadbu?
Ja - Da.
Ona - I ja bi trebala kupiti cipele....
Ja šutim i gledam ispred sebe.
Ona - Da idem s tobom?
Ja šutke, s glupom facom, okrenem glavu na drugu stranu.
Nakon pola minute tišine pita me gdje sam kupila svoje cipele (te koje imam na nogama) i ja joj objasnim gdje je dućan.
I opet pita - Hoćeš ići tamo gledati?
Ne - rekoh - idem na drugu stranu.
I ne znam više kaj da radim.... Kako da joj objasnim....
Post je objavljen 07.09.2007. u 12:55 sati.