Pregled posta

1996.
Hrpa hiperaktivnih desetogodišnjaka zasitila se igranja tombole i sličnih sranja i krenula u potragu za interesantnijom i orginalnijom zabavom. Netko se dosjetio da bi mogli skratit mog brata za par živaca. On je imao sobu kat više, i nama je bilo super da se netko zaleti gore, pokuca na vrata, pa da svi vrišteći otrčimo u WC
I tako je išlo par puta dok moj bijesni brat nije izašao van i počeo se derat. Nas desetak je već po defaultu uletilo u kupaonu, jedino što je ovaj put valjda onaj koji je zadnji ušao, zaključao. Brat se vratio u sobu, ali mi više nismo mogli van. Panika. A sad slijedi najsmješniji dio… Budući da su bila samo dva dečka, ja sam već razmišljala što će biti ako mi ostanemo ovako zaglavljeni. I plan se rodio – jedan dečko će spavati u kadi, jedan na podu, a mi cure ćemo onda birat s kojim ćemo LOL
E trgam se dok ovo pišem… Naravno, roditelji su ubrzo skužili da je donedavni stampedo naglo utihnuo pa su došli vidjeti šta se događa. Roćkas je nažalost završio u suzama. Nakon što su nas sve povadili van kroz prozor, tata je rekao da više neću slaviti rođendane.
Možete misliti tragedije!

2003.
Slavlje je počelo kod mene, zagrijavanjem s alkoholom ali budući da nisam imala definiran plan što ćemo dalje, ekipa se razvodnila i u Aquarius nas se zaputilo samo troje. Budući da je već bilo vrijeme noćnih tramvaja, sjeli smo na prvo kaj nam je došlo, dvanaestica, pa od Remize po nekim livadama i šta ti ja znam. Kiša je uglavnom padala i sve je bilo blatno i sklisko. I tako mi hodamo na čelu sa likom od 1,97. I zajebavamo se. I samo odjednom lik od 1,97 padne ko pokošeno drvo. Dan danas ne znam kako mu je to uspjelo ali lomu smijeha nije bilo kraja. Valjda nakon 5 min je bilo: „Pero, jesi živ?“
A da stvar bude bolja, kad smo se vraćali po nasipu, ja se penjem gore i Pero meni: „Daj ruku!“ Ja njemu da mogu sama, al on inzistirao i na kraju oboje opet završili u kaljuži. Stvarno sam izgledala ko malo svinjče. Još kad sam tako ubijena zaspala u tramvaju (nakon što sam si ČUČEĆI odrijemala na stanici jer nam je tramvaj otišo pred nosom), pitaj Boga što su si ljudi mislili

2004.
Punoljetnost. Tulum za 50 ljudi u jednoj baraci. Ja kao pedantna i bolesno organizatorska horoskopska djevica potrošila sam dvije godine života brinući za taj tulum. Na kraju je sve ispalo super. Bio je baš ono, razbijačina, svi su se ponapijali, mnogi su rigali, ali nitko nije zakljucao. Nastajali su parovi kojima se i dan danas ne možemo prestat isčuđavat. Bio je baš roćkas, o kojem će se pričati. Trud se isplatio
Međutim, u jednom trenutku, vaša alkoholom opaljena Assilletta, zaustavila se od silne zbrke ( sa 50 ljudi stalno si u movingu). Okrenula se oko sebe i briznula u plač: „Ovaj tulum je komaaaaa… Ja sam se tak trudila… Niš nije kak treba… buaaaaaa“ Da bi nakon nekih 5min histerije stala, udahnula i rekla: „A zakaj se ja plačem?“ Dalje je sve, naravno bilo super.