poznata rečenica iz svih space filmova....
ona se uvijek izgovori kada se nešto nenadano dogodi u svemiru, pa traže pomoć od zemaljske ekipe.... pitaju, šta, kako, ima li nade?
eto pitao sam se čemu sve ovo.... imali to nekog smisla?
gledao oko sebe tražio neki odgovor, neki razlog.... tražio sam zemlju, ali na zemlji nije imao nitko odgovor....
osjećao sam se ponekada usamljen u ovom svemiru, iako eto postoji planet pun ljudi...
ljudi raznih....
ali eto uvidio sam da u ljudima ima dobrote, da nisu loši... možda jesu preplašeni, možda su hrabriji nego šta misle, možda su odlučniji nego šta se čine, možda su spremni boriti za druge, a da ne traže ništa za uzvrat...
takvih je malo...
ali eto imao sam čast poznavati, upoznati, znati takve ljude.... ljude kojima ne značim puno, a napravili su nešto za mene, možda za njih nebitnu stvar, samo osmjeh kada sam bio u mraku, možda samo riječ kada sam posumnjao, možda su napravili nešto što je njima bilo usputno, a meni tako značajno...
a opet i ljude kojima puno značim.... koji bi eto ono šta me je nekada davno brinulo, falio bi im... dali su mi razlog da živim i postojim
ali naučio sam da kadkata je krv voda, ne uvijek ali ima i takvih trenutaka.... da je ljudska glupost veća od jedne takve veze....
sada mi je drago što sam tu, što sam imao svoji huston, i još ga uvijek imam i imati ću ga...
naučio sam da neke veze koje se stvore ne pucaju tako lako.... da možda se ljudi udalje međusobno, odu različitim putevima, ali ta veza postoji....
dalje mogu nastaviti.... put svoji, kada znam da kada zavapim, da ima netko tko sluša, tko će napraviti nešto da se odazove tome vapaju, iako to ja neću vidjet, ali će se pokazat da su oni tu....
Post je objavljen 23.09.2007. u 21:39 sati.