Dizanje iz kreveta. Borba sa dekom koja mi plazi oko trbuha, spavala u nekom čudnom položaju. I ja i deka. Punjač od mobitela visi mi iznad glave, obješen još viri iz utičnice a ja se pitam zašto sanjam zmije. Također se borim i sa punjačem ali priznajem i on samnom. A onda najteža borba. Mobitel koji zvoni za poludit, dere od nekuda, a ja sva mlohava od sna i mlitava od borbe pokušavam otvoriti oči. Iako je to jako težak posao u jutro, upravljati vjeđama i svojim postupcima, dreka mobitela nadvladava moju potrebu za snom. Pokušaj da skužim od kuda mali vrišti je uzaludan. Zapetljao se u klupko samnom, mojom dekom, punjačem za mobitel i komadom pilećeg krilca koje sam sinoć tamanila. I da.. u pms-u sam.
Nabadam šlape na noge, i dok se vučem do kuhinje po malo taloga od nečega šta je još sinoć bila kava vidim da je samo jedna šlapa poslušno ostala na nozi. Druga je pobjegla. Razmišljam da je vrijeme da odustanem od šlapa u obliku životinja jer te nikako izdresirati da se drže one krilatice – uz nogu!
Pošto nema kave, zaključujem da je bolje oprat zube i umit se. Još jedna bitka. Nema mi gazde a kotlić se pokvario. Sjedim na školjci, dižem se sa školjke, punim lavor sa vodom i pokušavam pogodit. Ali još nisam dovoljno koordinirana. Mlaz vode umjesto u školjci nađe svoje mjesto iza školjke. Čak mi se učinilo onako mamurnoj od sna da mi se lokva smijala u facu. Mene ona provocira?! E nećeš ne mislim si ja. Uzimam krpu za brisanje poda i bacam ju na nju. Tako, naučila sam ju pameti!
Oblačim se, pokušavam razumjeti zašto se dokoljenke toliko vole vrtit oko mojih nogu, zašto patentni zatvarači na šosevima zakažu kad imaš najmanje vremena, zašto naramenica od grudnjaka glumi pračku kada pukne i pobogu zašto ja danas moram ići raditi?!
Ulazim u auto. Dama. Sva sam si super, krasna i fina. Možeš mislit. Ugledam podbuhle oči u retrovizoru i zaključujem da više ništa neću jesti slano prije spavanja. Palim auto, on posluša. Vozim u rukverc. Pokušaj izparkiravanja. Neuspio. Izlazim i vidim da mi pol blatobrana fali. Tražim blatobran i vidim ga kako se grli sa panjićem kojeg je moj gazda sinoć ostavio. Sigurno uzgaja panjeve preko noći. Mutni neki poslovi. Ostatak blatobrana podižem i idem na posao. U retrovizoru gledam dio blatobrana na panju kako ga mazi i plazi po njemu. Koji bolestan svijet zaključujem.
Sa ostatkom auta lakše parkiram na poslu na parkiralištu. Izlazim van i idem u kantinu na kavu. Uvjek vedra konobarica prostrijeli me svojim pitomim pogledom punim jala i kaže da aparat ne radi. Ali da mogu uzeti jedino duplu kavu. Nije mi to teško palo. Pijem kavu, pušim cigaru i gledam kroz prozor pračena mišlju kada li će završit ovaj dan. Konobarica kaže da ima rupa na plafonu u kuhinji i da ju treba zažbukat. Ja sam inače zaštita na radu. Ali pitam ja nju dal ima malo žbuke i lojtrice pa neće biti problema. Kako objasnit nekim ljudima da održavanje održava a zaštita štiti? Pa nebum joj ja fasadu žbukala! Mala konobarica sa ogromnim naočalama, pročelave kose boje uvelog lišća moderno nazvano boje konjaka gleda me par sekundi onim ispranim pogledom, ljuta, narogobušena. Misli da je se bojim. Mene lovi smijeh a moram joj pokazat da je se bojim, tek toliko da igram njenu igru. Ali zaboravlja da ja nisam nikada pila pijun. Jedino kocka. Ili možda bolje reći tabla. Par trenutaka šutnje prekida njezino štucanje. Jesam li ikada čula nekoga da štuca kao beba-svinja? Ne. Do sada. Odvalim se od smijeha i odlazim u kancelariju.
Nakon 50 sati pisanja, telefoniranja, pregovora, objašnjavanja, ponovnog pisanja i još malo pisanja vidim da moram razgovarat sa direktorom oko nekih planova da znam šta napisati za jednu veliku stvar bitnu za cijelu firmu. Čekanje. Tik-tak, tik-tak..čekanje.. a u klinac! Nakon doslovce 3 sata čekanja ulazim k gospodina direktora. Prvo me pere da koju sam ja srednju školu završila. Ponosno mu odgovaram. On zašuti. Onda se opet malo izderavao na mene a ja sluga pokorni šutim i pasem čokoladice na njegovom stolu. On se trese od srdžbe a ja od gladi. Usred te paljbe i rafala mobing-riječi poznati ulet:“Šta mi upadaš u riječ dok ja govorim?“. A ja se pitam ša su moje misli tako glasne. Sad moram prestat razmišljat. Pod hitno! Nova odluka na mojoj listi zakona i odluka. Ne razmišljaj! Nikako i nikada.
Hvala Bogu što je danas petak. Dolazi mi mamam i ići ćemo na kavu, šetati ćemo, ići ćemo na bazene i družiti ćemo se. Jučer joj je bio rođendan. Najmilija moja. Volim ju.
Teško mi je. Ali ne zbog ove komedije. Nego podsjećanja na prošlost. I na onoga na koga sam. Lijepe stvari izbace me iz takta. Tu postajem mekana. A ružnim stvarima smijem se u bradu.
I sada jedva čekam kraj radnog dana i da odem pred mamu!
Post je objavljen 24.08.2007. u 08:47 sati.