I je.
Stvarno je.
Kada sam lani po prvi put išla u Veli, bila sam jako zabrinuta. Mučila me gomila stvari i nisam znala hoću li se moć opustit, hoće li ONI primjetit da imam gomilu problema, neriješenih dilema. Nisam znala da li da prihvatim stipendiju, da se odselim od roditelja, da li da promjenim frizuru. Mučilo me to što sam nezaposlena 25godišnja studentica, bez love, bez ičega a i pas mi je bio na umoru. Užas.
Kad sam ipak prihvatila stipendiju i otišla u Prag, opet sam se jako brinula. Ostavila sam ovdje taj svoj komplicirani mali svemir, novog dečka, neupisanu apsolventuru, nerješene ispite. A i psa su mi uspavali. Najviše me brinulo to što vrijeme neće stat onog trena kad uđem u bus. Ja ću biti 800 km daleko a ovdje će se i dalje svašta događati. Nije me više brinulo kamo idem nego u što ću se vratiti. Pa sam se sjetila ljetovanja.
Tamo nema problema, kredita, ispita, familijarnih problema, stipendija. Tamo je najveći problem što ima za ručak i zašto baš to kad je to tak FUJ, zakaj se više ne sviđam Martini kad je još jučer rekla da joj se sviđam, kaj ću si obleć za večernji program, zakaj ste mi pojeli cijeli čips, di mi je najdraža špangica, zakaj već u 12 moramo bit u sobama.
Vjerovali ili ne, takvi problemi znaju bit milijardu puta veći od rate za kredit...
Moji su se meni tada činili vrlo nebitni.
I bili su.
(previše razmišljam, reče jednom netko...)
Post je objavljen 13.08.2007. u 10:39 sati.