...i tako... dobro vidite,vratio sam se živ, zdrav i ošamućen. Gotovo 8 mjeseci bez kompa. Što se dogodilo, pitate se? Gdje li sam samo mogao nestati? Pa ovako nekak je izgledala moja avantura: BILO JE GROZNO!!! FUJ!! NIKAD VIŠE!! AAAA!! I tako... Ma bezveze. Meni je moj djed uvijek govorio: „Nemoj Denise imat kompjuter, nemoj! On troši tvoje dragocijene živce. Čisto zlo, kažem ti ja! Najbolje ti je da ga se kloniš u najmanjem krugu od 200m, baš kao što se ja klonim tvoje bake!“. I tako je moj djed meni teškom mukom ulio par kapljica mudrosti, ali zaboravio je da sve tekućine isparavaju.
I prije 8 mjeseci desilo se ono najgore. Nitko to nije očekivao. Svašta se izdogađalo. Mnogi životi su bili izgubljeni. Žrtve su bile razbacane na sve strane. Strvinari su kružili ne bi li ugrabili koji komad lešine. Ali to sad nije bitno! Htio sam reći da je meni ošla matična ploča iliti mother board (čt. madr bord) ili možda bilo kakva druga pločasta napravica u mojem kučištu. Važno je naglasiti da ja stvarno nemam pojma šta se to točno pokvarilo. Uglavnom, meni je puko film pa sam ga morao zamjeniti za novi (ovo sam rekao usputno da znate da neki ljudi još uvijek koriste stare fotiće bez obzira na to što im digitalac stoji na ormaru i jede prašinu – moj slučaj. I kladim se da ste na trenutak pomislili da sam pod „meni je puko film“ mislili da želim reći da sam pobjesnio, ali ja sam vas prezeznijo buuuaaaahahahaaaa....khm...khm...krc...joj...) Uglavnom, meni je puko film (=)) pa sam sabrao ono malo hrabrosti kolko mi je ostalo nakon što me mlađa sestra pretukla i rekao svojim starcima (čt. roditeljima) da bi bilo najbolje da kupimo novi komp jer je ovaj već star i i pokvaren (do srži). Nakon 2-3 min gledanja u pod osjećajući poglede svoj brižnih roditelja na tjemenu (od tad sam počeo čelavit, vjerojatno zbog tog pogleda) napokon je i došao odgovor: „Morat ćeš pričekat:“ „OK“, rekoh, „Nema frke!“ Bilo mi je sumnjivo to što mi nisu specifirali točno određen dan do kad ću čekat, ali svejedno sam pun nadobudnosti i optimizma i sretno nasmješen otišao u svoju sobu i bacao zadnje poglede na pokvareni kompjuter (do srži). I došao Božić i Nova godina. Miris blagdanske atmosfere je bio pokriven smradom iz sisačke Željezare – prava sisačka idila, kažem vam ja! Djelili se pokloni šakom i kapom, a ja onako jadan, mali i promrznut u mračnom kutku svog sobićka čekam da i meni moji starci (čt. roditelji) udjele koji novi kompjuter. I dok sam ja tako ushićen čekao na svoj dar došla je loša vijest za mene i za prodavače elktroopreme u poznatoj sisačkoj tvrtci >>SUPRAComp d.o.o.<< jer ne budu ostvarili profit nad jadnim ljudima kao što sam ja. Naime, moji su mi roditelji dali do znanja da još uvijek moram čekat novi komp. Nisam ništa rekao. Šutio sam ko prebita mačka. O jadan li sam, nesretan, te očajan i bijedan!!
Nakon par tjedana sam, moram priznat, postao neovisan o kompu. I onda odjednom, kao vedro nebo iz groma, prije nekih tjedan dana, kaže meni mila majčica: „Sinko, dobit ćeš kompjuter.“ „Kak tak iznenada??!“, upitao sam.
„Već mi te je bilo žao.“, odgovori mi mila majčica.
A u tom zecu leži grm!! Znači ja se moram pravit očajan da bi došao do novog kompa. Ajd sad bar znam kak to treba ić za ubuduće. I eto dobio sam ga. Ako ima netko sretniji od mene nek se javi pa ćemo obarat ruke.
Eto, ljudi! Tak nekak je izgledalo sve to... Sad bar znate točno što se dogodilo. Slobodno u roku od 2-3 dana očekujte pravi post onakvog konteksta kakvom je ovaj blog i namjenjen.
Vidimo se nekad! Osim ak ja vas ne vidim prije pa bi onda moj pozdrav umjesto „vidimo se nekad“ trebao glasiti „vidim te nekad“, a ako vi mene vidite prvi onda bi glasio „vidite me nekad“, odnosno „vidiš me nekad“.
Pozzdraf!
Post je objavljen 13.07.2007. u 14:11 sati.