Pregled posta

Adresa bloga: http://blog.dnevnik.hr/young

Marketing

A

Crni grafitni vrh olovke spustio se na površinu papira. Uz tihi škripav zvuk krenuo je ukoso prema dolje, ostavljajući za sobom crni i vijugav trag na bijelom papiru. Nakon desetak milimetara, vrh je stao.
Jedan nos i jedan par očiju odmaknuo se od papira.
Drugi par se primakao i proučavao učinjeno.
~ Eto vidiš, uspio si… ~ čuo se ženski glas ~… napisao si A. Sad drugo slovo ~
Nije mu se dalo pisati to drugo slovo. Zašto ga ne pusti na miru? Zašto ga ne pusti da ode u svoju sobu!?
~ Idemo dalje, nema odustajanja! ~ glas je bio uporan.
Grafit je ponovo zaškripao.
Glas ga je pratio kao sjena.
~ Pazi da bude ravno…pazi, ne tako koso…pazi do crte…~
~ Dosadna je!!! ~ vrištalo je nešto u njemu. ~ Dovoljno je što zna čitati, što će mu i pisanje… neka ga samo pusti da ode u sobu, da gleda slike, televiziju, ili jednostavno, samo da spava!~
Vrh olovke dotakao je crtu.
~ Odlično!~ glas je zvučao zadovoljno. ~ Sad idemo još jedno slovo…~
Nije mu se dalo više. Pažnju i koncentraciju odvlačili su mu zvukovi izvana. Prolazak automobila ispod prozora, žamor ljudi, vika djece.
~ Ne mogu ~ rekao je tiho.
~ Možeš i moraš! ~ glas je bio odrješit i odlučan.
Olovka je krenula.
~ Nemoj pritiskati tako jako…, ravno…ne predaleko…~
Bijes je bujao unutar njega svakim tim izgovorom, svakim tonom. Došlo mu je da je opsuje iz sveg glasa. Znao je da ne smije. Volio ju je, to je neprijeporno, ali ne sada, ne ovog trenutka.
Zabio bi joj tu olovku u sred vrata samo da začepi!!! Samo da ga pusti na miru!!!
Slika se formirala u mozgu. Nekontrolirani val bijesa, nastao negdje u njegovom tamnom i nepoznatom kutku, snažan i nezaustavljiv, obrušio se na brane i kočnice. Popustile su uz prasak. Naredba iz mozga uobličena u električni impuls, kroz milijune neurona jurnula je prema ruci.
Žena je gledala u papir.
Od zadnjeg nedovršenog slova pa preko cijelog papira i dijela stola ostao je crni trag.
~ Slomio si špicu.~ rekla je tužno ~ našiljit ćemo je i nastaviti sutra.~
Val bijesa iznenadno kako je došao tako se i povukao, ostavljajući za sobom osjećaje grižnje, neugode i stida.
Žena je gurnula prste u njegovu kosu i poljubila ga u ćelo.
~ Odmori se. ~ rekla je kroz šapat.
Stid je bio sve jači. Osjetio je suzu u kutu oka.
Drugom rukom prošla mu je licem.
~ Morat ću te obrijati poslije. Prošli put si se sav izrezao ~
Ustala je i napustila prostoriju.
Pogledao je u svoju ruku. Bila je drhtava i nesigurna. Znao je, trebati će još puno vremena i truda, da prevlada sve posljedice moždanog udara.





Post je objavljen 07.07.2007. u 10:02 sati.