fakat je počelo lagano srati još pred kraj prošle godine kad sam razbil auto. iskreno se nemrem setit di sam bil za Novu godinu.... sigurno je bilo jako upečatljivo
zimu sam provel nikak. moram priznat da spadam u one ljude koji trebaju psihički odmor, ne fizički. to znači da po zimi treba pasti snjeg, ja skuham vina, pozovem si frendove, narežem "nekaj pod 45" (stupnjeva) i gledamo zimu kroz prozor. Ovaj put ni bilo tak, konstantno je bilo dovoljno toplo za nekaj delati. A kad je vani debeli minus, ja idem na bazen, igram badminton, tekuće se hranim i tak održavam liniju več godinama. smršavit mi je i inače skoro nemoguče a ovu zimu sam i nabacil još koju kilu... Stanje je postalo alarmantno kad sam skužil da mi je ronilačko odijelo knap. Pa sam po hitnom postupku smršal tih par kila. Očito se može kad je frka...
Kolinje je bilo u banani jer su mi smijene padale jako čudno tak da sam jedva stigel i doma nekaj pomoč. Skoro nigdi nisam ni bil.
E a onda je moja draga došla i rekla: Sprema se ekspedicija, idem na Himalaju. I počela se manijakalno spremat, trenirat, trčat po medvednici i ostalim planinama u zemlji a i dalje. Vikendima naravno. Pratit ju bilo je samoubojstvo. Primjer- dojdemo do Grafičara (dom na Medvednici), meni i gače mokre. onak zaozbiljno. ona... na čelu nekaj kaj liči na kaplju znoja. i to je to. U nastavku je išla sa svojim pacjentima koji su ju mogli pratit. i nije nijednom zaronila zmenom, uvjek je bilo neko novo brdo na koje je trebalo trčat. pa nek joj bude
Flakserica mi je umrla. nakon 13 godina. i baš tad je pala napokon kiša i trava je podivljala. dok sam kupil novu, trava bila do koljena. jako sam se zmučil dok sam to sve napokon pokosil.
Nije sve crno. Nikako.
No samo još dvije stvari, da završim sa jagodom i šlagom
Premještal sam u Zagorju kutiju zalatom, otviril se poklopac i zabil u koljeno. Spašavajuči ga, napravil sam neki čudni pokret, spustil kutiju, uspravil se. i to je bilo to. više se nisam mogel sagnuti, okrenuti, hodati. ni me preseklo u klasičnom smislu no istegnul sam mišiče u križima. ne sečam se kad me zadnji put tak bolilo. 2 tjedna kaosa. sjest na školjku da. obavit posel- ne! nije bilo nimalo smiješno. i tak neoporavljenom mi doktorica veli, samo 2 tjedna bolovanja za ovu vrstu ozljede. I ode ja delat. Dva dana. Treči dan ujutro sam jedva došel do telefona da javim da mene nebu. danas je tri (3) tjedna... i nisam zdraf
Zanimljivo je to da mi je mob samo par puta zazvonil- zakaj je to tak- u nekom drugom postu sa sociološkim razmatranjima.
I veli ona meni- bum ti došla (2 dana nakon ozljeđivanja)
bok, kak si? stravično me boli
e onda bu te bolilo još jače kad ti velim da sam te došla ostavit. ne boli niš manje
nisi me dovoljno ozbiljno doživio. e to je bolilo. pomaknul sam se.
tjedan dana nakon toga, kad sam se mogel napokon posvetit zaključil sam da je bolje da me ostavila sad nego za 5 mjeseci kad se vrati sa Himalaje
u subotu idem na Trsat. Svake godine prije ljetnog ronjenja odem tam. Nekak se sigurnije osječam i mirnije ronim kad se prisjetim ko me čuva. u ned u 11.40 stupam na tlo čudnog otoka. meni čudesnog. O otoku Šipanu sljedeči tjedan, sa friškim dojmovima
yo
Post je objavljen 05.06.2007. u 08:07 sati.