Zašto gubimo osobe do kojih nam je stalo ako nam je stvarno stalo? Ako mislimo d amožemo sve učiniti za njih? A što ako želimo a ne možemo? Zbog straha.. Zato jer smo kukavice.. To sam ja.. kukavica.. Znači li to da mi nije dovoljno stalo do njega? Znači li to da ipak ne mogu učiniti sve zbog njega? Ili je to jednostavno tako, u našoj ljudskoj prirodi? Ovog ljeta mi je jedan dečko rekao da ga je bilo strah prići mi jer je presramežljiv... A sviđao mi se... I ustavri ja ga nisam shvaćala... Nisam to razumjela.. Sada mogu, dapače imam isti problem.. Sada sam ja na njegovom mjestu.. Sada ja ne mogu prići dečku koji mi se stvarno sviđa a kojem se i ja možda sviđam... I opet ću si dopustiti isto.. Izgubit ću ga kao što je onaj dečko izgubio mene.. Hoću li napraviti tu veliku pogrešku i onda se svaki put vraćati u prošlost pitajući se šta bi bilo da je bilo... Kao što to sada činim jer sam na neki način već izgubila tog dečka.. Čak sam imala priliku jer sam mu se svidjela.. al sam ju zajebala.. I onda sam sada shvatila da mi se sviđa.. možd malo kasno.. al još uvijek ima šanse da me nije zaboravio.. Al ja mu jednostavno nemrem prić.. Ne mogu s njim razgovarat... Najgore je to šta mi je uistinu stalo.. I kada me izbjegava to me stvarno pogađa, sve više me boli, pa i rastužuje..Ne želim tek tako odustati, no zadnje dane to mi se čini kao jedno jedino rješenje..
Ovo je za nas put bez povratka. (čini mi se)
Ja čekao sam kao suha zemlja što čeka svoju vodu.. Budi moja voda!
Post je objavljen 04.06.2007. u 20:13 sati.