«Bože… ako postojiš, nešto bih te htela upitati… ako imaš malo vremena!»
«Moje vreme je večnost. Reci, dete!»
«Želela bih znati što kod ljudi ne razumeš?»
«To što im je detinjstvo dosadno. Žure se odrasti, a onda bi hteli ponovo biti deca. To što troše zdravlje da bi stekli novac, a onda troše novac da bi vratili zdravlje. To što misle teskobno na budućnost te tako zaborave na sadašnjost. Na taj način ne žive ni u sadašnjosti ni u budućnosti. To što žive kao da nikada neće umreti, a onda umiru kao da nikada nisu ni živeli...”
Bog uze moju ruku u svoju. Ostadosmo na trenutak u tišini. Tada upitah:
”Kao roditelj koje bi životne pouke hteo da Tvoja deca nauče?”
Osmehujući se Bog odgovori:“Da nauče kako nikoga ne mogu učiniti da ih voli. Mogu samo sebi dopustiti da budu voljeni. Da nauče kako nije najvrednije ono što imaju, nego tko su u svom životu. Da nauče kako nije bogata ona osoba koja najviše ima, nego ona kojoj najmanje treba. Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se načine duboke rane u ljubljenoj osobi, a tada su potrebne godine da ih se izleči. Da nauče opraštati tako da sami opraštaju. Da nauče kako postoje osobe koje ih nežno vole, ali jednostavno ne znaju kako to izreći ili kako pokazati svoje osećaje. Da nauče kako dve osobe mogu promatrati jednu te istu stvar, a videti je različito.Da nauče kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi opraštati.
Post je objavljen 07.02.2008. u 13:53 sati.