Baš su nas neki ljudi raživčanili u školi... To je nevjerojatno… Evo jednog primjera… Priđe netko da s tobom razgovara (dečko ili cura svejedno), onda se u tom trenutku kod vas prikrpa cura… Naravno tada ne možeš normalno razgovarati… I naravno u toku razgovora ne možeš doći do riječi… Osoba te nekaj pita, a ova prikrpa odmah upadne u razgovor… I počinje odgovarati umjesto nas… Mi blijedo gledamo, gubimo živce, samo kaj ne explodiramo… I prikrpa se nasmiješi… Vjerojatno misli da je napravila dobru stvar… Joj kako nam dižu živce kada to rade, mislimo ipak imamo svoj jezik… Znamo razgovarat, a nismo retardirane… Isto tako u petak profa iz njemačkog se obrati objema s nekim seljačkim pitanjem tipa joj pa vi ste iz Rakitja vi valjda znate nešto kaj me zanima… I mi čekamo to bijedno pitanje samo da je se riješimo i upadne u razgovor jedna cura… Nekaj je brijala da je i ona iz Rakitja i kako je mogla zaboravit na nju i kako živimo samo dvije ulice dalje… Sada si mi mislimo zar je to uopće bilo potrebno… Pa naravno da nije… Upadice takvog tipa nam idu najviše na jetru… Kaj se miješaš kada te nitko ništa nije pitao… i sada koje je pitanje profa postavila nitko od nas tri nije znao… Glavno je da je ona upala… Nekaj u vezi s bazgom dal cvijeta ili je sazrijela… Mi se pitamo da to kaj živimo na nekom selu ne znači da se kužimo u te stvari… I naravno neka od nas bubnula da je sazrijela… I sva sreća prošle bez posljedica… Žena nas već konačno ostavila na miru… Neki dan neki dečko se obrati meni (dobila sam kulju) zašto nisam učila… Ja njega blijedo pogledam onim pogledom kaj sam ja ikada učila… I samo čuješ sa strane kako netko više, ona ti je prelijena za to i stvari takvog tipa… Ja tu osobu pogledam kao da je želim ubiti… Ako je mene nekaj pitao ja bum mu i odgovorila, a budem upadala drugima u razgovor… U zadnje vrijeme smo primijetile da nas stalno netko prisluškuje… Ne možemo ni pošteno u klupi razgovarati, odmah nakon nekoliko sekundi upadne i počne postavljati pitanja o toj temi, a nije uopće bio uključen u nju… Eh sada dal je tu u igri znatiželja ili nekaj drugo ne znamo… Samo znamo da nam polako piju krv i da na kraju skoro neće imati kaj popiti… Kada se gleda sa svakakvog gledišta to bi svakome išlo na jetru… Malo je pretjerano… Kome nije neka reče, ali da tako tokom cijelog dana seru i upadaju neki bi ih već ubili… Stvarno imaju sreće kaj imamo velike živce… Da stvar bude još gora kažeš im u facu da ti to smeta i kaj se na kraju dogodi… Naprave istu stvar za pet sekundi… Uff sada dosta pričanja o njima… Digne nam se kosa na glavi… Treba se spremiti za sljedeći vikend… Putuje se… Naše spremanje je takvo da ćemo peći kolače (tj. bakine slavne kekse)… Treba nahraniti gladne u busu… Tj. nas… Koliko će nas god biti… Neki u razredu cvile kaj će tam obući, ali to nas uopće ne dira… Uzmeš majicu, hlače i ostalo kaj ti je potrebo i ideš… Neki kažu da budu furali kofer… Mi gledamo i pitamo se kaj će vam kofer za prokleta dva dana, ako ćemo i toliko dugo biti… To su sve manijaci u razredu što se tiče garderobe… Svi su toliki materijalisti to je nevjerojatno… Nama jedino kaj nam je glavno da ne potrošimo onih 35 eura tam… Nekaj malo možemo, ali ne previše… Treba ostati i kada se vratimo… To je već nekakvo planiranje gluposti… Pff nadamo se da ćemo nekaj lijepo slikati tamo i da ćemo uspjeti to objaviti… Naravno ako neće biti previše sramotno… Ipak to je jedino u javnosti kaj radimo… Ali o tom ćemo drugom prilikom… Napisala sam neku pjesmu (ne može se nazvati pjesmom jer nije, ali je napisana u takvom obliku..).. Sada se smijte ili radite kaj god hoćete... Napisala sam to u trenutku dosade...
Sve je tu
Zapisano, jedino kaj ti to ne znaš
Ne znaš da si uopće nešto značio
Moja ravnodušnost te zbunjivala
Ali znam da je stvar samo u meni
U mojoj psihi
Zbog toga što nisam htjela vidjeti te
To što ne znam što govorim
Ali znam jedno
To je da si mi nešto značio, iako ja to nisam htjela priznati
U tome što sam te odbijala
Ali to što sam napravila je neoprostivo
Tako sam samo zagorčala život sebi
Nisam smjela biti toliko nepromišljena
Ali tada nisam razmišljala svojom glavom
Već glavom drugih
I zbog toga se kajem
Kajem se što nisam slušala sebe, već druge
To što sam dala da na neki način utječu na mene
I to što sam u sebi imala neke kočnice koje su me sprječavale
Da napravim prvi korak
Jedino kaj sam prvo napravila je to da sam te odbacila od sebe
Žalim za to najviše na svijetu
Zato sam odlučila javno govoriti
Volim te, pivo
Karlovačko ti je ime :)
Sada nemojte misliti da sada ja tu reklamiram Karlovačko... Nije tako, mogla sam napisati bilo kaj, ali to mi je prvo palo napamet... Kao što piše gore sve je bilo na brzinu... Ali dobro, samo čekam kritike... Dobre ili loše, glavno je da je iskreno... Da se mene pitalo ja to uopće ne bi objavila, ali tu ja ne odlučujem...
Post je objavljen 20.05.2007. u 17:38 sati.